DETE NAMĆOR - BABA NAMĆOR

Često ste čuli da kažu kako su stari ljudi kao deca.

Sa pedeset dve godine ne smatram sebe starom ali deca su mi odrasla, još malo i stvoriće svoje porodice. 

Roditelji mi umrli pa samim tim izmedju smrti i mene nema više nikog, pa mi ona dodje nekako bliže.

Meno pauza kao pubertet za nas žene u "finim" godinama igra se više sa mojim mislima nego telom. 

Vreme leti svi znamo, treće dete malo mi usporilo brzinu prolaznosti života ali na kratko i odjednom primetim da su moja deca - ja, a ja postala moji roditelji.

Radiš, stvaraš, gajiš decu, mlad si, blizu ti nekako venčanje, rodjenje dece, stvaranje porodice, roditelji to sve merkaju, nadgledaju i odjednom deca ulaze u tvoju ulogu a ti u ulogu tvojih roditelja, naravno sad tvoj red da merkaš.

Sve se pomeri, ugao življenja i posmatranja,  bukvalno preko noći, a nije pogled sa svakog mesta isti.

U trenutku majčine smrti, činilo mi se sve je u redu, dobro je mislim, nije me mnogo uzdrmalo. 

Bila je bolesna, hronične bolesti, strahovi je do njih doveli, predala se pre vremena razmišljam, ali njena odluka.

Sahranu smo obavili u selu po njenoj želji. 

Došla rodbina, najbliži prijatelji iz Beograda, sela. 

Veče pre sahrane i govor sam napisala, tako mi došlo. 

Retko se danas govori pišu i čitaju na sahranama ali moja majka, zaslužila je da je ispratim lepim a istinitim rečima.

Kada je završen crkveni obred dok sam posluživala goste kuvanom rakijom, pridje mi kum da kaže kako je kod mene uvek lepo kad nešto priredjujem, pa mu tako i na sahrani moje majke, baš lepo i prijatno.

Kompliment, nema šta.

Ako kod mene lepo kad primam na groblju kako bi tek bilo u kafani ako bi je otvorila, razmišljam od tada pa još uvek.

A tog dana vreme bilo divno.

Decembar, sunce sija, toplo a ja znam da se moja majka za to pobrinula. 

Plašila se ona uvek kada sedamo u kola pa nije dozvolila da bude sneg, led, neki kijamet a i da joj se obožavana deca ne smrznu.

Tek za 40 dana shvatim da moje mame više nema. 

Spremam žito i hranu da ponesemo u selo na groblje.

Sama...

Meljem ono žito a sve mi suze u njega kaplju. 

U tom trenutku sam postala svesna da je nestala.

Nikog pored mene, da je bilo verovatno ne bi tog dana krenula da "pucam", pred drugima to ne radim.

A sve razmišljam gde su ljudi iz mog života, bar jedna osoba da je tu.

Sama jer ja ne zovem u pomoć ( samo na veselje ), nikad a današnji ljudi retko da znaju običaje...

Miki i deca u stanu iznad a ja u podrumskoj kuhinji. 

Ni oni da sidju kod mene, ponude društvo ili pomoć, ma, kome na pamet da padne da Zdenka nešto ne može sama.

Auuu, počnem da se rastavljam na najsitnije delove kao najveća slagalica sa minijaturnim delovima.

Od rodjenja, u stvari od svojih sećanja rastavljala se do tadašnij mojih godina pa u krug.

Rastavljanje, ponovno sastavljanje, ti krugovi, sve je to trajalo tačno godinu dana.

Šetajući kroz život probudim ono dete koje sam bila. 

Da se ne lažemo bila sam često namćor. 

Čim neko kaže da nešto treba i kako bi trebalo da baš ja to i tako uradim, da nešto moram, pa ni ono "bilo bi lepo ako bi htela", ja NECU.

Sve radim kad hoću i kako hoću. 

Ako i iz šale kažem da nešto neću, dosledna sebi ne uradim i ako mi žao mame, brata ( tata nikad nije bio kod kuce ) koji me mole, plaču pa i grde ( još gore ).

Kida mi se srce ali ne mogu da progovorim ni da promenim odluku ( po malo surova ).

Znate sigurno taj osećaj kad ne možeš ni usta da otvoriš a ne još i da progovoriš. 

Znate sigurno, pa nisam jedini namćor samo možda malo veći sa češćim opiranjem mnogima i mnogo čemu.

E, to namćorasto dete počelo da se druži sa mnom sve češće. 

Mislim da nije strašno, bar za mene. 

Baš mi sve fino, a i izborila sam se za "slobodu" i organizovala život da sve radim kad mi se radi i baš onako kako mislim da bi trebalo.

Nadala sam se da to moja porodica neće ni primeriti, prisustvo tog namćora.

Primetili su, ali još ne znaju za ovu moju priču pa će im biti sve jasno kada i ako je budu pročitali.

Mladi slabo koriste Fejsbuk. Izgleda da su otišli dalje pa koriste više neke druge društvene mreže a nama matorcima ovaj Fejsbuk ostavili.

Mislim da od mojih 4 -5 priča ni jednu nisu pročitali. 

Nema veze, sve što pišem već su od mene čuli.

Razmisljala sam zašto se stari ljudi ponašaju kao deca.

Ljudi izgube roditelje kao ja pa se rastavljaju i sastavljaju i probude dete koje su bili.

Neko je bio razmaženo, neko bezobrazno, sebično, dosadno. 

Kao odrasle osobe te detinje osobine potisli, naučili da ih kontrolišu a onda, puf, vrate se.

Neko vreme bliski ljudi, porodica, ne primećuju a oni ( mi ) što su stariji ono probudjeno dete u njima sve dominantnije.

E onda već svi spazili da je sa starošću bliska im osoba postala dosadna a nije bila, neko sebičan a baš se dosta i mnogo čega radi tudje koristi odricao, neko razmažen, stalno nešto traži, izvoljeva, šta mu bi pa podetinjio, pitaju se.

Ne mora okidač za budjenje deteta u odraslim  ljudima da bude samo smrt roditelja već što je čovek stariji više se seća daleke prošlosti i detinjstva nego dogadjaja iz bližih prošlih dana pa se dete u njima na taj način pozove a onda i pojavi.

Stari ljudi se prepuste, većina odustane od stvaralačkih misli, novih ideja, zaborave šta ih pokreće, postave ispred sebe KRAJ pa od njega u prošlost i sećanja beže.

Jedino kretanje i put preostane im onaj kojim su vec prosli, sećanjima ponovo pokušavaju da probude taj divan osećaj uživanja u već proživljenom umesto da nastave da stvaraju buduća.

Ići ću napred, navikla sam da me ima dve.

Pa i da jedna hoće nazad, druga će napred, a ona je jača, biće tu nekog pomeranja, sve je bolje od stajanja ( stagniranja ).

I priznajem, da probudivši dete namćora " rastem " u babu namćora, hahahahahaha

( sa unučićima neću ga upoznati ).