KAKO SAM ZAMISLILA ZGRADU, KUPILI 900 A DOBILI 1800m2

Naša firma Grappolo, mnogi znaju, bila je u Bjelovarskoj ulici u Mikijevoj porodičnoj kući.

U stanu u prizemlju živeli smo Miki i ja sa naše dvoje dece i u njemu počeli da prodajemo kompjutere.

To  je onaj stan što sam renovirala i zamišljala decu koju je trebalo da rodim da izlaze u dvorište kroz vrata koja je trebalo da ugradim kada zid kameni razbijemo.

Pre nego što smo  IT poslom počeli da se bavimo, telefonski broj smo zamenili sa Mikijevim stricem.

Nekad je za nekog nešto glupost ali za mene nikad ništa, sve ima svoj razlog.

Broj telefona koji smo imali bio je dvojnik sa komšijama a vodio se na Mikijevog strica.

Broj koji se vodio na Mikija bio je u stričevom stanu i nije bio dvojnički.

Današnja omladina ne pamti fiksne dvojničke brojeve.

To vam je kad komšija razgovara svojim telefonim a vama zauzeta linija.

Užasno je to bilo.

Nekad se dešavalo da ne spuste lepo slušalicu na mesto i vi čitav dan ne možete svoj telefon i liniju da koristite.

E sad, tražila ja od Mikija da izvrši zamenu telefonskih linija sa stricem.

Hoću liniju bez dvojnika koja je nama pripadala.

"Šta će ti Zdenka", pita me Miki, " šta si zapela", inače za sve što hoću da uradim on me pita što sam zapela.

Hoću zato što nam pripada.

Zamenimo mi linije a ubrzo posle toga počnemo da prodajemo kompjutere.

Možete da zamislite koliko je to bilo korisno da u stvari nikada firmu ne bi ni stvorili da tu čisti telefonsku liniju nismo imali.

Kupci ne bi mogli da ostvare vezu sa nama.

Ta telefonska linija je prvi ključ za naše bavljenje IT biznisom.

Nije u to vreme '95 moglo da se dođe do telefonska linija ni preko veze ako nije bilo uslova, infrastrukture odgovarajuće ili kako se to kaže, slobodnih parica.

Ova priča o telefonskoj liniji objašnjava moje značke.

Meni je jasno da mi je sve u životu povezano i da sve što pomislim i poželim da uradim moram jer će zbog nečeg u budućnosti biti jako važno i korisno.

Posle par meseci trgovine računarskim delovima i računarima posao je takvom brzinom rastao da ljudi u dnevnu sobu nisu mogli da stanu.

Predložim Mikiju da od garaže koja je u produžetku stana a gleda na ulicu, napravimo kancelariju.

Nije se složio najviše zbog njegovog oca kome je ta garaža bila sveto mesto.

Tu je stalno nešto popravljao, kućne aparate, svoj automobil, pijuckao alkohol i stalno dovlačio nov alat.

Popravke su mu bile hobi.

Zamislite sad da ga Miki pita da nam ustupi garažu, da je isprazni...

Predložio Miki meni da kancelariju napravimo u maloj sobi pored garaže.

Nikako se to meni nije uklapalo u vizije i osećaj rasta firme u budućnosti.

Okrenem oglase, nadjem limenu montažnu garazu  i predložim svekru da je kupim i postavimo pored kuće u dvorištu, da mu sve preselimo i složimo a mi njegovu garažu da pretvorimo u kancelariju.

Sigurno sam morala malo opširnije to da ispričam da prezentujem budući rast firme, dobit itd.

Bio je moj svekar ekonomista, direktor Rent - a car Putnik i ukapirao čovek.

Dozvolio nam, teška srca ali bez gundjanja.

Posle onog otkopavanja kuće i menjanja stolarije, otvaranja vrata prema dvorištu, sadnji trešnje i breze nije nam svekar nista branio, nije se suprostavljao.

U onu novu garažu nikad više nije ulazio kao u staru sa radošću niti je nešto iz hobija radio, samo baš kad mora.

To je bila žrtva našeg biznisa.

Napravimo mi super kancelariju, police, visinu plafona dovoljnu da tu ako zatreba može da bude i neka prodavnica ili slično ako nam IT biznis ne potraje, razmišljala sam.

Od tog trenutka naravno firma sve veća i veća.

Sve veći magacini, sve više ljudi.

Rasla je i razvijala se naša firma Grappolo.

Sve više zaposlenih u njoj u stvari, našem stanu.

Iz te kancelarije Miki i ja premestimo se ponovo u dnevnu sobu.

Deca i mi već smo bili preseljeni u kuću koju smo u blizini kupili.

To je posebna priča o prelasku sa marke na evro, neki drugi put ću vam napisati.

Zatim, spavaću sobu pretvorimo u našu kancelariju a dnevna komercijala postane i u njoj 5-6 stolova i isto toliko ljudi.

Server pored sudopere, tu šporet, hahaha, naravno i vučjak Reks, naročito kada je grmelo.

Tesno sve to postalo.

Jeste tesno ali uvek bilo veselo.

Misli moje počele da zidaju zgradu.

Kažem Mikiju da smo mi virtuelno iz tog stana i te kuće izašli i preselili se samo još ne znam adresu.

Gleda me on čudno.

Malo se ljutio, pomislio da više ne volim njegovu kuću a ja mu objašnjavala da su to moje vizije i da je to jače od mene a da kuću ne mrzim.

Krenem da obilazim ulice Voždovca pošto Miki nije želeo da ide u drugi kraj grada taman da su mu poklonili poslovni prostor.

Išla sam najviše u Kumodrašku ulicu pored fabrike Soko Štark i ostalih nekadašnjih velikih komunističkih firmi.

Ceo taj potez je industrijska zona sa puno fabrika.

Tražila sam prostor s vremena na vreme i kad je došla Nova 2005. godina odem u knjižaru pored sadašnjeg kafića Eskalera i kupim ogromne novogodišnje ukrase.

Većih u čitavom gradu nije bilo.

Kugletine, deda mrazove, sve je to bilo ogromno za onaj stan u kom nam je bila firma.

Udarali naši zaposleni glavom u njih.

Odem pa kupim i puno tanjira, escajga.

Gledaju me naši ljudi i čude se.

Objašnjavam ja njima kako ćemo kupiti zgradu pa mi treba a i ukrasi ti veliki su za nju kupljeni, samo privremeno sad tu stoje.

Verovali su oni uvek u moje vizije, instikte i priče ali ovo im je malo zvučalo ludo i nerealno.

Ko još kupuje ogromne ukrase za jelku i tanjire za zgradu koju nema, ne zna ni gde je ni koliko košta.

Okitili smo stan - firmu, vise oni ukrasi do pola zida i svetle lampice.

Prošao januar, februar, mart, april, mole me zaposleni da skinemo ukrase i lampice, kažu smeju se i čude kupci kada udju.

Ne dam ja da skidaju i odgovaram im, neka se smeju, skinućemo sve to kada kupimo moju zamišljenu zgradu.

Kupcima kako koji dođe, pričala sam da "vidim" našu zgradu i njih kao i nas u njoj.

Pričam im kako će u njoj moći da sednu za računar i sami sebi robu da prodaju da ne čekaju komercijalistu, biće mesta za sve.

Gledali me i oni čudno.

Juni mesec, dolazi Miki sa nekog sastanka i kaže da je upoznao direktora Telefonije koji je kupio zgradu pored Soko Štarka.

Zida se kaže novi poslovni centar i ima još neprodatog prostora.

To je to, ja oduševljena, to je ta lokacija koju sam sanjala, zamislila, za koju sam ukrase i posudje kupila.

Da nisam Mikiju ispričala o viziji i osećaju da sam duhom izašla iz prostora u Bjelovarskoj i ušla sa celom firmom i ljudima u novu zgradu, da je nisam tražila baš u toj Kumodraškoj kružeci kolima danima, ne bi on posle tog sastanka meni ni ispričao da se zida taj poslovni centar.

Pozovemo Nikčevića vlasnika firme Imperijal gradnja koji je taj centar investirao i zakažemo sastanak.

Jelka, decembar 2006. u novoj zgradi

Prezentovali su nam koji objekti i delovi su slobodni za prodaju, rekli nam koliko šta košta.

Odabrali Miki i ja najjeftiniji.

900m2 za 600 000 evra.

Predjem posle  sastaka preko puta u radnju koja je prodavala kristal i kupim za kuću setove  kristalnih časa.

I danas imam deo tih kompleta, deo smo polupali.

Razmišljam rastu deca, ženiće se, udavati pa da imam lepe čaše kad mi prijatelji dodju u goste.

Gleda me Miki pa se ljuti, treba da nadjemo pare za zgradu koje inače nemamo, imali smo samo sad već zajedničku želju a ja kupujem kristalne čaše.

Pa šta, kažem ja, uvek sam lepše kupovala drugima sebi obične, jevtine, da ne bi bili robovi stvari, da ne moramo da pazimo, čuvamo, da decu ne grdim ako polupaju.

Trebaju mi, sad će deca početi da se udaju i žene, haha, 

Gde sam ja otišla.

Kaća imala 15, Milos 13 a Marija 5 godina.

Pre neki dan došli nam zetovi roditelji prvi put u kuću i pili iz tih čaša vino, dočekah da mi se ta zamisao ostvari, značku tu da upotrebim.

Kada smo obavili prvi razgovor za kupovinu zgrade, vratimo se u firmu i kažem našim ljudima, skidajte lampice i ukrase našli smo zgradu!

Pa vreme je bilo, juni mesec, smeju se oni.

Sad je trebalo nabaviti pare.

Sitnica.

Želja je postojala, zgradu smo pronašli, znamo gde je kolika je i koliko košta, još sad ta sitnica, pare za kupovinu da obezbedimo, haha.

Pozovemo našu banku i zatražimo kredit za zgradu, 600 000 evra.

Odobre oni nama naročito zbog toga što su ceo taj projekat investitora a i većinu kupaca tih objekata već kreditirali.

I te kockice su se poklopile da baš naša poslovna, Raiffeisen banka taj projekt sa svih strana finansira.

To je i nama bio dobar signal da će se sve to završiti i realizovati jer u to vreme nije bila sigurna kupovina nekretnina.

Niste bili zašticeni nikakvim ugovorima da će se nešto što je u izgradnji u šta ste ulložili svoj novac, stvarno i završiti.

Kažu bankari 20% vi učesće a mi 80%.

Ok, složimo se mi, potpišemo ugovor ( odobreno 600 a ne 480 hilada ) ali pare nismo podigli, povukli.

Zidao se naš objekat i meni padne na pamet ideja.

Naša zgrada trebalo je da bude većim delom magacinski prostor visine 8 m a nekih 150m2 kancelarijski.

Šta će nam 8 m visine kad paletni sistem nećemo uvoditi, skup je bio.

Setim se magacina koji smi iznaljivali koji je imao montažnu galeriju i da je time postignut kvalitetnije iskorišćen prostor.

Odemo na sastanak i pitamo arhitektu da li bi tih 8 m visine moglo jednom galerijom da se podeli i da dobijemo dva nivoa po 4 m ili koliko već treba po standardu.

Moze, kaže nam arhitekta.

Koliko bi to koštalo, pitam ga a on kaže oko  80 000 eur.

Ok, zapamtim ja to.

Doslo vreme da se ta galerija postavlja ako je jos uvek želimo i ponovo odemo na satanak.

Zaboravio arhitekta koju cenu mi je rekao.

Ponovo ga pitam koliko košta, kaže, 160 000 evra.

"Može 80 000?", pitam.

Pogleda me, valjda se setio da mi je toliko rekao, pa kaže "može", hahah, kao na pijaci luk da sam kupovala.

Tako smo umesto 900m2 dobili 1800 m2.

U stvari jos 50m2  haha jer sam im trazila u potkrovlju jedan apartmančic za Mikija i mene da dodaju, da možemo od posla da se odmorimo.

Čudili su se majstori i arhitekta kako mi je palo na pamet da u krovu moŽe da se uglavi taj apartman .

Od 900m2 dobijeno 1850m2, time smo dobili i mnogo veću vrednost.

Deo smo iz poslovanja finansirali od sopstvenih sredstava, tako da je koštala izmedju 900 000  i 1 000 000 evra.

Kada smo dobili ponudu za unutrašnje radove, osvetlenje, struju, vodu, grejanje, iznosila je oko 350 000 evra.

Doneo mi Miki i nije mu bilo dobro.

Pogledam tu ponudu i kažem mu da ne brine, da je preuveličana i da ćemo manje platiti skoro upola.

Imam urodjen osećaj za cifre, vrednosti nečega iako o tome nemam pojma.

Kada me neko pita šta mislim koliko nešto košta, kroz tačku oko dijafragme do mozga neki impuls mi prođe i ta vrednost mi se prikaže.

Pozovem kuma iz Niša i sa njim prodjem sve stavke.

Zabeležim realne vrednosti i na sledećem sastanku pitam investitora da li ti radovi za koje su rekli da će koštati oko 300 000 evra može da nam odradi za 150 000 evra.

Rekao je da može i tu je stavljena tačka, bez i jedne reči oko cenjkanja ili rasprave.

Izašla nas zgrada 500 eur po m2 ključ u ruke sa sve namešaja i ostalog što nam je bilo potrebno.

Uselili smo se u zgradu, još je u potpunosti nismo platili jer kredit nismo povukli.

Zove pravnik Imperijala, zovu pravnici banke.

Uhvatili se za glave pa zakazuju hitan sastanak svih nas u banci.

Pitaju bankari zašto nismo povukli kredit, kažem im da po ugovoru koji smo sa prodavcima potpisali treba da platimo tek kad nam objekat uknjiže.

Što da povlačimo odobren kredit kad ne moramo da platimo prodavcu.

A isto to kažem i pravniku prodavca.

Zašto da im platim kad nisu sve tačke ugovora ispunili.

Bili su u mat poziciji.

Banka ne naplaćuje od nas kamatu, njen klijent a naš prodavac ne može od nas da se naplati a te pare bi sigurno trebalo da uplati banci, hahaha, vrzino kolo.

Mi se uselili u zgradu a nismo morali da je isplatimo ni kredit nismo povukli pa ne plaćamo kamatu.

Naravmo da se Miki sažalio i rekao "ajde Zdenka ljudima da platimo i taj kredit da povučemo".

Ma htela sam, samo sam se ludo zezala i zabavljala na račun bankara i toliko pravnika.



Meni je posao inače bio zabava i druženje. ponekad nadmudrivanje.

Inače veliki prijatelji sa Nikčevićem, prodavcem zgrade koju smo kupili, postali smo.


Mislim da on kao i mi takvu investiciju sa lepšim i opuštenijim odnosom nismo imali.

Bankari ponovo kredit odobravali, onaj zastareo.

Najsmešnije je što je trebalo da odobre 480 000 evra a mi smo bili u obavezi 20% od 600 000.

Medjutim oni nam odobre svih 600 000.

Zove me pravnik naše banke pa me pita "gospodjo Zdenka mi smo izgleda pogrešili pa vam ceo iznos odobrili po kupoprodajnom ugovoru, umesto umanjen za 20%.

Na to mu iz topa odgovorim da nisu pogrešili već su nam dali  600 000 da bi mi platili Pdv, hahahaha.

A bankar - pravnik me ponovo pita " aaa, a onda ćete vi nama to da vratite kad dobijete povraćaj Pdv - a?"

Pa naravno, haha, kažem i posle toga umrem od smeha.

Naravno da nikako to nije bilo moguće jer je u ugovoru pisalo da nam odobravaju 600 000.

To vam je kad su bankari alavi.

Sa jedne strane žele što više novca da dobije klijent koji investira u taj poslovni park da bi ga što pre završio i njima kamate i glavnicu plaćao a sa druge zele da kreditiraju kupce tih objekata. 

Zarada za njih sa svih strana.

Zbog toga su nama greškom dali veća sredstva nego što je kreditni odbor nameravao da nam odobri.

Sve slike koje imam složene su po folderima mog kompjutera pa mi je bilo lako da ih ovde ubacim iako su neke jako stare.

Ovaj tekst sam pre neku noć od dvanaest sati uveče do tri ujutru sastavila sa sve slika zbog jedne mlade osobe koja još uvek ne zna kako treba sa svojom pameću i energijom da upravlja već ih besomučno rasipa.

Takodje, htela sam mlade ljude da poučim da je sve što zamisle izvodljivo, moguće i ostvarljivo.

Svaka kockica je bitna.

Ako jednu važnu na svom putu izgubiš desiće se da čitav život ružnije zbog nje proživiš.

Misao i želja iz glave, akcija i činjenje svega što možeš put je da se snovi ostvare, kockice se nekad većim delom same uklapaju.

Kako to praktično izgleda.

Želiš neki auto.

Odredjenu marku, model, boju.

Ako nemaš novca za kupovinu, parkiraš ga u svojoj glavi, mislima i ako nemaš prihod, normalno je da prvo moraš da tražiš posao, otvoriš firmu, zapoliš se ili odradiš više različitih poslova.

Auto će te čekati i kockice će se sloźiti i na kraju ćeš ga kupiti.

Oni sa puno srece dobiće ga na poklon, haha i to se može ako jako želiš ali nije slađe od zarađenog.

Možda kada pokreneš svoje vijuge i kreneš pomoću njih putem uspeha, uvek ćeš imati više, zaradićeš toliko da možeš sebi da kupiš skuplji auto.

Medjutim kada svojim mentalnim sposobnostima i radom zaradiš pare ti želiš da ostvariš sebi zacrtan zadatak i želju pa kupiš baš onaj automobil iz ranih snova a ne neki skuplji.

Tako se redjaju kockice ili kao ja što radim, sakupljaju značke.

A moźeš da za taj željeni auto za koji nemaš pare, kupiš patosnice ili nešto drugo, dovoljno je i mirišljavu jelkicu kao ja ukrase i tanjire za moju zgradu, sačekaš uz naravno razne akcije i trud, jednog dana te patosnice udju u tvoj kupljeni željeni auto.

Ili poželiš kuću, kupiš kućni broj i sanduče za poštu, neku biljku gajiš da bi je zasadio u dvorište koje ćeš tek imati, sačekaš opet uz rad i razmišljanje, jaku želju i u svoju kuću jednog dana to postaviš i zasadiš.

Milion slika naše firme Grappolo i ljudi koji su kroz nju prošli

Čini mi se da ni jedna firma u Srbiji nije imala više proslava i lepih trenutaka proživljenih sa zaposlenima, klijentima i partnerima.

Tekst bi bio napisan kad tad ali ovih dana jedne noci je nastao zbog deteta ( nisam ga rodila ) koje rasipa svoju energiju a mozak slabo koristi.