POSMRTNI GOVOR cirkularni mejl

Da li ste razmišljali kada umrete ko će govor da vam piše, ko će ga pročitati?

Ja jesam ako vi niste pa ću vam ispričati.

Sahrana je poslednja životna prestava za onog ko odlazi pa nije red da taj u kovčegu glavni glumac ne bude i da neko drugi na pozornicu pred publiku stane.

Razmišljam ja, ko da mi piše posmrtni govor ko da ga čita?
Ko me poznaje bolje osim mene same?

I odlučim, svoje odluke uvek sam volela, govor za posle smrti moje napisaću ja.

Ne želim ni da ga drugi neko čita, dalje razmišljam, može da muca, zastane, nešto pogrešno kaže, 

Bože me oprosti i smešan da ispadne.

Najviše volim da sama pričam o sebi.

Nisam protivnik smeha kada umrem, naprotiv, želim da svi koji ostanu budu veseli, ali govor o sebi sastaviću sama i baš me briga šta će ko reći, pomisliti, želim ostati sebi dosledna bila mrtva ili živa.

Niko ga neće naglas na groblju čitati već ću ga ja ili neko za mene cirkularnim mejlom poslati.

Da ne slažem jer to ne radim, grupu mejl adresa čiji će vlasnici moj posmrtni govor čitati napraviću ovih dana.

Niko ne zna dokle će a ja ne bih da me smrt iznenadi pa da nema meni mog posmrtnog govora ni poslednjeg cirkularnog mejla.

Kada dodje moj zadnji dan i sklopim oči, volela bih da tog trenutka moje telo nestane i da ne bude te famozne sahrane.

Da li je to moguće, volela bih, da odem a da niko ne zna da se neću vratiti?
Kada bi se ta moja poslednju želja mogla ispuniti.

Tako bi onima kojima značim uvek tu bila ako im zatrebam, duhom, u mislima, a za one koji me ne vole a nisam povod dala, do njihovog kraja, noćna mora ostala.

Ne bih volela da drage ljude u njihovim mislima posećujem bleda sa sve mog kovčega, jer takva bi im bila posle sahrane, na mene sećanja.
Želim da se mog lika sećaju kad slike stare budu gledali, kada muzika svira da se sete naših veselja ili ako im snage ponestane za životne probleme.

Deci mojoj, odrasli su ljudi i njima bih ako može kao i svima samo taj mejl svoj zadnji poslala.
Oni su u mom srcu u mojim mislima na prvom mestu i da mogu kada telo moje nestane duh moj na tri da se podeli njima u nasledatvo da ga ostavim.

Kada bi moglo sve najbolje i najlepše u meni sada bih im dala i istog časa bila spremna da me više nema.

Znam da kad krenem, Mikija veći deo bi pošao.
Ne želim da deo njega ponesem ali on će ga spakovati i na put bez povratka sa mnom poslati.

I nemoj neko kada tamo odem decu, Mikija ili prijatelje da mi dira da im štetu pravi jer naći ću način da se vratim i da im ako treba naplatim.

I mene neke duše čuvaju one bez kojih da nisu živele ni mene ne bi bilo, ne bi bila ni pametna ni jaka, nasledstvo duhovno u životu od njih sam dobila a materijalno sama stvorila.

Kao pravi domaćin grobnicu sam davno kupila. VIP mesto pored same kapije i ograde, sa desne strane.
Pa ako ne bude moglo da nestanem, uvek sam radila kad i kako želim i hoću. 

Rupu sam izabrala i u nju bih ušla sama da me niko ne spušta, da me niko ne tera da moram nešto kad mi ne prija.

Nemojte se prijatelji sad za mene zabrinuti. Ne idem još, bar ne dok dugove ne vratim jer pošteni ljudi ono što su dužni moraju da plate.

Ničega u životu nisam željna, nekad sam bila ali sve snove sebi već sam ispunila.

Svakome koga poštujem i volim rekla sam, osim bola ne držim ništa za sebe, ništa unutra i sve što mogu danas ne ostavljam za sutra.

I na kraju dok čitam ovo što sam vam napisala, vidim da sam u stvari svoj posmrtni govor ovim tekstom sastavila, dok sam o njemu razmišljala i baš mi se svidja kako sam ga napravila.