"AKO JEDNO OD NAS DVOJE UMRE" hahahahahaha

Pričala sam Mikiju priču kako Šumadinke objašnjavaju muževima koliko ih vole, da ne mogu bez njih da žive pa im govore:

"Mužu moj dragi, kad dodje vreme da jedno od nas dvoje umre, od tuge ću otići čak u neko drugo selo da živim, nikako bez tebe neću moći u ovom da ostanem, sve će me na tebe podsećati."

Hahaha, smejao se i moj Miki, mislio da je to lokalni šumadijski vic.

Kada smo sahranili mog tatu u maminom selu Ramaća, ( srce Šumadije ), zamoli ona
Mikija i mene da napravimo nove grobnice za njene pretke i tatu ( "sveže" sahranjenog ).

Naravno, Miki i ja nikad stipse nismo bili, sredimo te grobnice i za mamu pripremimo,
tati i njoj slike postavimo.

Dodjemo na pola godine ili godinu ( ne sećam se ), mom ocu da "damo", pa gledamo kako je sve prelepo ispalo.

Gledaju i seljani, komšije i familija naša, pa strina jedna pridje Mikiju i meni da kaže:

" Eneee deco, da vas nešto priupitam. 

Koliko vas koštalo ovo, što grobnicu Pavlaša srediste? 

Baš gledam, mnogo mi se svidja pa nešto razmišljam, da moj muž, vaš stric i ja, sad to zanas napravimo.

Kad dodje vreme da ON ili ja umremo, bolje da nam grobnica pripremljena, nego da tad, 

onako sama kad ostanem, jurim i da se mučim".

Hahahaha, pogleda Miki prvo u mene, nasmeja se, setio se onog "vica", pa objasni mojoj strini kako smo "majstora" našli, gde je, koliko košta izrada i sve ostalo, do detalja.

Ne pada strini na pamet da bi mogla pre muža da umre, hahahaha.

Odmače se ona pa Mikija pitam, da li mi sad veruje da ono što sam mu davno pričala nije vic 

već deo mentaliteta i karaktera šumadijskih žena, hahahahaha.