LUTKAR ILI LUTKA

Izvinite, ne slažem se u potpunosti sa Tolstojevom definicijom o srećnim i nesrećnim porodicama.

Čujem već mog brata koji će mi posle ove "gore" rečenice reći, "Ko si ti, odakle ti pravo da diskutuješ oTolstojevim mislima i zaključcima, književnost a ni psihologiju nisi studirala".

Nisam ali moram, dotiče me, jer od kad znam za sebe baš to proučavam, posmatram, zašto su neke porodice srećne a neke nesrećne.

Nije to malo, od mojih par godinica, od kad sam osetila da naša spada medju nesrećne, tragam za putem kojim ću do svoje srećne, jednom doći.

Skoro pedeset godina rada na tu temu. Kažite da li ste čuli da je neko duže jednu oblast izučavao, žao mi što ranije nisam zapisivala ta razmišljanja, opažanja, poredjenja.

Ne bi se razlikovala od današnjih, samo bi ih više bilo.

Svoje stavove koje sam tokom života zauzimala, nisam menjala, samo težila da ih prihvaćene još dublje i bolje shvatim a ljudima oko sebe lepše objasnim.

Da vam napomenem, sad ću zapisati svoja razmišljanja o ljubavi medju parovima i njihovim porodicama, nikako, ni u jednom trenutku ne želim da merim nesreću koju izazivaju neke tragedije.
Bolesti tela, fizičko zdravlje ovde nije predmet poredjenja već samo šta činiti ili ne činiti da se sreća zdravih ljudi, koji ne bi trebalo da imaju nerešive probleme, više, duže i češće oseća.

Pitala sam mamu više puta, zašto je mog tatu odabrala. Odgovarala mi da je "lep bio", hahahaha, pa se zaljubila.

Sledeće pitanje je bilo, zašto je prestala da ga voli?

Rekla mi je da ga je jako volela, ugadjala mu, tepala dok se nije nedostojnim toga pokazao,  to je bilo ubrzo posle njihovog venčanja.

Verovatno prve batine koje je od njega dobila, sigurno je bio pijan ( nije opravdanje ).

Tada sam sebi rekla, kad odrastem, kakav god mi muž bude bio a sama ću proceniti kada ga budem birala, ne samo po lepoti, ZAUVEK ću ga voleti. 

Ovan je mama bila, mada i da nije, precrtala bi ga i skoro ignorisala, nas čuvala, volela, gajila, vaspitavala.

Knjige čitala, u druge lepše svetove uz njih odlazila i sanjala o putovanjima.

Ljudi oko nje ili su je voleli ili se plašili, uz velikopoštovanje, trećeg nije bilo.

Otac, balkanac povredjene sujete, prva ga žena prevarila, sa drugim otišla.

Tata je mamu tukao, izmedju ostalog i što mu ona prva na dohvat ruke nije bila, užas.

I često je pijan psovao, jako ružne reči izgovarao da smo brat i ja kao mali ručice na uši stavljali, da ga ne bi čuli.

Moram da priznam ipak šmeker je bio kad je kućicu na Banjici koju je napravio, bivšoj ženi, ćerkama i tašti ostavio, posle svih skandala i razočaranja.

Jedno vreme su svi u toj kući živeli, čak i novi muž tatine prethodne žene, pa i mene iz bolnice doneli kad sam se rodila dok se u Gostivarsku ulicu nismo preselili.

Ponovo tata kupio ali sad samo sobicu u kojoj smo dugo nas četvoro živeli.

Mali prostor, 15 kvadrata, mama nas tešila i govorila da ne treba veći, što manji prostor ljudi su bliži, u većem se udalje, otudje.

Pa da, nemaš gde da pobegneš, da se skloniš. Ili na ulicu ili da se pomiriš.

Nas troje smo bili oni bliski a tata je bežao na ulicu a bio i otudjen, pa mi pobijao maminu teoriju o malom stambenom prostoru.

Opravdanje je imao zašto nikad danju u tu našu sobu nije dolazio, "mali je prostor pa da vam ne smetam, dodjem noću kad treba da legnem, da prespavam".

Na neki način je bežao da nam mir i red ne bi svojom nervozom remetio.

Svestan haosa koji je umeo da napravi, jače od njega je to bilo, činio nam uslugu i samo kad mora dolazio.

I njega je puno ljudi volelo, naročito deca. 

Mnogima je svoje andjeosko lice ( imao ga ) pokazivao.

Samilostan na tudje patnje bio a svakom da pomogne hteo.

Jednom je vojnika, Šiptara, sa autobuske stanice doveo kod nas da provede noć, da se ne smrzne, autobus tek ujutru je imao da otputuje na odsustvo kući, na Kosovo.

Nije baš prijatno kad u tu našu sobu, ( mi u krevetima ), tata dovede nama nepoznate ljude,
pa sede, piju, pričaju, psuju, čitavu noć.

Često je kao u Kusturicinom filmu, mene podizao iz kreveta da im na harmonici nešto odsviram.

Sramota me, ali on uporan, pijan, nema "pogovora" pa moram da odglumim da mi se svira, onako u spavaćici.

Glumim ja, tako mi lakše, zamišljam da dugu haljinu imam, pa i bakšiš od njega primim.

Retkima kao nama, pijano djavolje lice pokazivao, već novčanik poštarski ( isti kao nekadašnji konobarski onaj sa puno pregrada ), otvarao, tudjoj deci pare davao i uvek svakog pitao "šta sam dužan, koliko treba da platim?" nalazeći se u kući nečijoj a misleći da je u kafani.

Žene, kad je o njima pričao, ženskim osobljem nazivao, ponekad i mamu kao i mene, hahaha, kao konobarice.

Nekako mi logično, pa mi smo mu najbliži bili, gde će nego kod nas čovek da se opusti, frustracije svoje da pokaže, da se seti kako ga otac mlatio više bez razloga nego kad je zaslužio.

A mama nam stalno objašnjavala "ne ljutite se, ne osudjujte, siroče je bez majke. 

Vi majku imate a njega nikad nije zagrlila, poljubila, po kosi pomilovala, da jeste, da je ljubav primao, da je prilike imala da ga zaštiti, znao bi kako se ljubav daje i prenosi".

Kao dete nisam baš mogla da razumem da odrastao čovek, koji ima svoju decu može da bude besan i ljut što majku nema.

Mama je imala sina, mog brata a sa mojim tatom mene.

Moj tata imao dve ćerke sa bivšom ženom, ona dobila sina sa novim mužem a otac mog brata dobio još jednog sina sa svojom ženom...haha.

Zavrzlama prava.

Pa sad neko neka kaže da danas mladi svoje živote komplikuju.

Manje sujete, manje kompleksa mladi muškarci danas pokazuju nego nekadašnji balkanci, više sa svojim ženama, obaveze i poslove dele u kući i oko dece.

Po čemu se razlikuju nesrećne porodice?

Po meni, skoro uopšte, razlika nema.

Gledajući sa strane razlike su samo u materijalnom, neko para ima više a neko manje. 

Oni što imaju više, nesreću svoju lakše od drugih prikriju, zamaskiraju, to je sve.

Razlikuju se ne po tome šta proživljavaju, "jad je jad", već kako se to drugima prikazuje, kako drugi to sa strane vide i čuju.

Samo oni koji ne znaju šta je porodična nesreća, misle da ima razlike.

Suze dečije, suze odraslih u istim količinama u svakoj nesrećnoj porodici,podjednako se sakupe i podjednako bole.

Isplaču ih "do kraja" pa bez njih dešava se, ostanu.

Možda zbog toga neko bez prestanka trepće, tikove ima, setite se kad ga primetite.

Smeje se a trepće, znači i od sebe nešto duboko krije ili bi da zaboravi.

Duše napaćene, ljubavi i mira željne u takvim porodicama žive, greške se prave i uporno ponavljaju.

Nesloga, svadje, pa i ako ne galame, ne deru se, nesreća se čuje.

Jedni druge krive, optužuju, ljubav satrli, decu vole ali im za odrastanje lako,bezbrižnost nisu obezbedili, od njih jača je i nesloga živi, nikako da zaćuti i umre.

Nesreća jedna od druge, ne razlikuje se.

Uvek vodi mislima tužnim i besnim a one do susreta sa smrću u njima.
Sopstvenoj ili nečijoj, onog za kog misliš da ti život nesrećnim čini.

Neka deca brzo odrastu, moraju da bi sebe zaštitila.

Moraju biti starija od sebe da bi se sačuvala, brata, sestru, često i majku ( redje očeve ) odbranila, pa i savet roditeljima onako "mala" dala.

Kada si mali ti nazad nemaš, ne možeš u utrobu majčinu da se vratiš, samo napred u budućnost možeš da odeš i sanjaš.

Tamo počneš svoj lep i srećan život da živiš, baš onakav kakav bi hteo,bežiš od tog sadašnjeg, naravno, želiš što pre da odrasteš.

Žmuriš i kao u igrici kompjuterskoj stvaraš od primera uočenih, muža koji ne pije, decu koja pored njega i tebe uživaju, dom u kom se veseli družite i u kom svega ima, slatkiša i sladoleda najviše.

Rekla sam vam već da sam mog Mikija zavolela još dok sam dete bila, pre nego što sam ga srela.

Kuvala sam mu ručkove od latica cveća i uvek prva ta jela probala, da im ukus proverim.

Decu našu čuvala, ponekad tukla, kada zasluže.

Smejala se, radovala, mama me gledala, svima pričala "moja Beba se jako lepo satima igra, niko joj od drugara ne treba,tu ispred vrata sobice naše".

Nije znala, nisam pričala, Miki i deca bili su pored mene i lepša je kuća moja i kuhinja, tu u dvorištu bila, od naše male sobe.

Kad si mala pa ti neko lutku tvoju jedinu, dragu, u ljutnji i besu, bez razloga, rastavi na delove, 

u kantu za djubre baci, isto je kao kad odraslom čoveku dete ili voljenu osobu povrediš.

Onda počneš igre da se igraš i lutku neku drugu sad ti bacaš i biješ a posle ti žao pa je grliš, ljubiš a u sebi pitaš se, da li ćeš kad odrasteš decu svoju da biješ "lepo" kao mama ili "ružno" kao tata.

Jednom je "neki" otac bez razloga tukao svoje malo dete, podigao svojom ogromnom za jednu njegovu ručicu.

Visilo je kao lutka na koncu, udarao ga pesnicom kao dzak neki, dok mama njegovanije naišla iz prodavnice pa "mrežom" u kojoj je bio jogurt i mleko, raspalila ga jako u glavu, sve mu se niz lice bela tečnost slivala.

Rekla mu "nikada više dok sam živa, decu nemoj da mi biješ inače ću da te ubijem".

I nije, nije smeo, znao je da to ne bi preživeo.

I nemojte misliti da mu nije bilo žao što se tako ponašao, jeste, plakao bi posle svakog "sranja" koje je porodici priredio i kleo se da ih voli,da neće "nikad više".

Tata je svima pričao, kako dobru ženu ima, "luda" što stalno nešto čita, divna majka, decu mu lepo vaspitala i dobri su djaci, baš je bio ponosan i zadovoljan, hahahaha.

Govorila mu mama da nas ne hvali drugima već sa nama da se druži i u životima našim više učestvuje.

Hteo, obećavao ali nije mogao.

Dete si a osećanja se kao na nekoj traci smenjuju a sva redom jaka.

Voliš pa mrziš. 

Odlučiš da mrziš nekog do njegove smrti, poželiš da ga nema, da se kad izadje iz kuće ljut, nikad ne vrati, da mir osetiš, u njemu uživaš toliko da tog mira bude,makar i dosadno bilo.

Ne voliš dosadu ali odlučio bi se za nju umesto vike i psovanja.

A onda, kada se vrati uz kajanje, miran, stidljiv, žao ti ga, praštate mu svi, ljubite ga i ruke mu pružate.

Kako možeš na javi da poželiš da neko umre a zatim da plačeš u snu i jecaš, kada smrt njegovu sanjaš, bez dela srca, probudiš se.

Naši smo, kakvi god bili.

Šta je to što ljude u nesreći drži na okupu?

Zar je ljubav toliko jaka da sve nadvlada?

LJubav je jača od pamćenja ružnih stvari.

Zar je moguće da jedna osoba toliko voli ( mama), ljubavi ima i ume da je daje, da sve duše nesrećne uspe njom da spasi.

Moguće je, po svim pravilima života trebalo je da budemo brat i ja ogorčeni, gubitnici a nismo.

Najvaźniju lekciju naučila nas MAJKA, kompleksi su najveći problem čovečanstva.

Kada ima puno teškog i ružnog dovoljan je minut lepog da osetiš šta je sreća, kako izgleda.

Kada je puno "normalnog", spokojnog, mirnog  i lepog, onda tren ružnog nekom učini se kao "smak sveta" ( razmaženi ).

Neko nauči da trenom sreće, može "more" ružnog da iščezne a neko"moru" lepog zbog "trenutka" nesreće,dozvoli da usahne. 

Skoro sam pročitala, "Nikada nisam sreo jaku osobu sa lakom prošlošću". 

Ni sa tim se u potpunosti ne slažem.

Da bi bio pored teškoća jak, a to postaješ još pri odrastanju, moraš pored sebe imati primer, ne možeš bez uzora.

Da je moja majka plakala, sebe žalila, strah pokazivala pred nasilnikom, ne bi hrabra i jaka ni ja postala.

Kad je posle nečeg ( što doživimo ), ružnog, zagrlim, nije se ona tresla od plača i jecaja, već bez suza, čvrsta kao stena i sve je ponavljala kao mantru, "nije on kriv, proći će deco, kompleksi njime vladaju, žao mi ga, zaboravite kad vas molim, šta vam se jede da vam mama spremi?"

Bili smo u to doba brat i ja"punački", hahahaha, zdravlje na usta ulazi, govorila je naša mama, 

pa nas " kljukala". 

Hranila nas više nego što treba, delom zbog zdravlja a delom zbog zaborava", hahaha.

Izvinite ali zaključila sam "majke slabe - deca pičke", od majki a manje od očeva zavisi ko će junak biti.

Kažu da Jevreji, narod stari, prezime detetu po majci daju, da je dete naslednik njene "loze".

Po majci ja bih se prezivala Pavlović kao i moj Miki, isto prezime kao što venčamo nosim.

Godine prolazile, porasli smo, postali smo "ljudi".

Pomislila sam, tata se smirio, "sazreo", valjda je uspeo da odraste, nismo valjda i dalje brat i ja stariji od njega.

Nije, pojavljivao se onaj čovek sa svojim problemima "sindromom siročeta", kompleksima.

Našoj mami i kada smo mi "otišli", svoje porodice stvorili, pesnice je pokazivao, psovao, a ona od nas to krila.

Šta ti je navika.

Imala sam trideset godina. 

Otišla u bolnicu na zakazanu operaciju.

Mama došla da me poseti, pre te intervencije.

Gledam je, modrice po licu ima.

Tata je prebio kad se spremala u posetu da mi dodje.

ZAŠTO, pitam nju, ona ćuti, sleže ramenima.

ZAŠTO, pitam sebe!

Koliko opravdanja dosada smo mu "ispisali"?

Zar ženu koja je baka, majka moja, svekrva i tašta nečija.

Zar i staru muž nastavlja da je bije?

ZAŠTO, kad znam da me taj njen muž, otac moj, voli, ponosan na mene, uplašen za moje zdravlje.

1995 tata i ja na krstenju mog sina Milosa

Da li je moguće da je nju tukao zato što se za mene uplašio?

Pa zar nam je porodica nesrećna bila zbog njegovih strahova, kompleksa?

JESTE, jeste!

Uvek sam mislila ( naučila od mame ), da su uzroci nesreće u celom svetu nečiji kompleksi.

Čitav narod zbog kompleksa jednog čoveka može da pati i strada, a ne jedna, kao naša, mala porodica.

Mir zaključila sam, možda će pronaći, kad jedno od njih dvoje umre.

Neće ona pre njega, to mu je obećala, govorila da nije pošteno da ona umre pre, mladja je deset godina i iz inata nadživeće ga a i zbog "neke" pravde.

SREĆNE su porodice u kojima kompleksi ne "caruju".

Srećne su jer u njoj, njeni članovi znaju da kažu "izvini", ne dižu "ruku" jedni na druge,znaju da se kontrolišu.

Srećne porodice stalno uče, potiskuju ljubomoru, jer dešava se da se medju najrodjenijima ona pojavi iz raznih razloga.

Uče da se ponose jedni drugima.

Često se vesele, slave i kad za slavlje nema nekog posebnog povoda.

Pevaju, muziku slušaju jer sunce sija, eto razloga, pa se po nekad i popije.

Hranu jedni drugima pripremaju, u apoteku bilo ko ode ako nekom lek zatreba.

Jači ponese teret ako je veliki, slabiji ne treba da se napreže više od onog što sam želi.

Muški članovi na vratima, kapiji, ulasku u kola, ženske propuste da prve udju ili izadju. 

Cveće ili slatkiše im donose.

Srećne porodice imaju stotine samo svojih proživljenih veselih, dragih trenutaka.

Samo njihove običaje, navike,reči izmišljene za koje niko osim njih ne zna značenje.

Društvo, prijatelje kao i partnere svakog od članova svojih, vole i poštuju.

Ako ljubav zaluta, svi pomažu da je pronadju, kao žmurke da igraju, samo u toj igri "traženje ljubavi", pobednika ne sme da bude.

Nesrećne porodice ne menjaju svoje ponašanje, način funkcionisanja.

Srećne menjaju, vole promene. 

Znaju da uvek može lepše, uvek može bolje. 

Kako prolaze godine, one sve zrelije, pametnije i naravno zadovoljnije. 

I najvažnije, greške ne ponavljaju.

Zamišljala sam da nesrećnim porodicama kao lutkama na koncu, neko loš i ružnog lica upravlja, kada malo sreće osete, on ih namerno. onim koncima povuče i nesreći vrati.

Srećne porodice tog "zlog lutkara" nad sobom nemaju, slobodne su i koraci im nisu uslovljeni, 

pa od nesreće, ako je negde sretnu, mogu da "pobegnu".

Ako u životu osetite nemoć, strah, vidite da se krećete u krug ili "gore - dole" a ne "napred", 

proverite da li su iznad vas konci razapeti.

Ako jesu, nije važno ko ih  je "spleo", sami ili neko drugi, makaze u ruke i secite ih.

Ako ste vi konce razapeli, ponovo ih ispletite, mnogo duže ostavite, ne smete zbog njih zapeti.

Put svoj sami sebi ne skraćujte.

Tako ćete komotni" biti i samo napred, uvek može bolje, uvek može lepše.

I na kraju,LJUBAV je  pobednik, "Ko ume da voli ništa drugo ne bi trebalo da radi", rekao je Duško Radović i bio 100% u pravu!