MIKIIZDENKA naše je ime II

U svakom trenu prizvane prošlosti, 

one koje želim da se setim, 

vidim njegov lik,

bez njega nema mojih sećanja.

Imali smo malo godina 

kada smo se sreli, a sada,

tri puta te male godine pomnožili, 

još po neku dodali.

Odrasli zajedno, 

skoro da ne pričamo, 

toliko se dugo poznajemo, 

uvek nešto pretpostavljamo.

U čestoj ćutnji, 

prepunoj tog "pretpostavljanja", 

nekad pogodimo, redje pogrešimo, 

onda se durimo, ali uvek, 

na kraju pomirimo.

Ne mirimo se  brzo već polako. 

Čekamo da se nešto lepo desi, 

lepu vest kad prenesemo onom drugom, 

eto "nama", pomirenja.

Ne žurimo da se pomirimo, 

što bi žurili, 

znamo da nećemo od "nas" otići, 

kako god nam bilo, a "bivalo" je.

Nikad i nigde neće nas biti, 

gde "mi" nismo prisutni.

I u svadji uvek smo blizu, 

toliko da možemo, 

ako poželimo, da se dodirnemo.

Dugo, dugo, možemo da se durimo, 

jer "vreme" nam je zajedničko, 

oboje to znamo, 

nema straha, da od "nas" odustanemo.

Davno je sve "nase", 

samo misli ostaše razdvojene.

Možda i zbog malo priče, 

toliko dugo opstajemo.

Manje se oko nečeg "ne složimo", 

a ljudi kad "isto" ne misle, 

hoće ružnu reč da izgovore.

Ne mislim da je savršen, nisam ni ja, 

ne mislim da smo rodjeni jedno za drugo, 

mnogo smo različiti, 

našu ljubav teško mogu opisati.

Nije lepa reč "srasli", 

a baš nam se to desilo, u "toj" našoj ljubavi. 

Rasli i srasli a ljubav se pretvorila u "oklop", 

koji ni sami ne možemo da uništimo.

Kao da je ta ljubav nas dvoje nadrasla.

Osećam je, 

živi kao neko biće ( oklopljeno), 

malo se i "nadulo", hahaha.

jer nas je progutalo, 

da izadjemo ne možemo, a i ne želimo.

Nama tu  lepo, sigurno, toplo, 

ničeg nam ne manjka, 

ničeg nismo željni a ni gladni.

Čini mi se da su nesrećne ljubavi 

nesrećne na isti,

a srećne, 

svaka srećna na jedinstven način. 

Ne mogu da kažem da nam se ljubav, 

na neki viši nivo "popela". 

Nije i dalje smo kao deca.

I ljubav ima svoje godine, 

izgleda da ljubav nekog para, 

večito ostaje u dobu u kom su bili, 

kad su se zavoleli.

A "naša", tek izašla iz puberteta.

Mlada bila, mlada ostala.

Treperenje, neizvesnost bespotrebna, 

al' prisutna, 

nezrela, pa nesigurna.

Pitanje večito, dok budemo živi, 

"da li me voli?".

Strah uvek prisutan, 

da se u "nas" ne razočara ta ljubav "mlada",  

mnogo smo od nje stariji, 

a sve ove godine retko smo o njoj razgovarali, 

ako smo je jednom pomenuli.

Zajedno a svako u svojim mislima, 

često sa  različitim stavovima o mnogo čemu, 

ima tu i neke borbe, igre.

Uvek ruke za oslonac, 

nije važno ko od nas nekad zaplače, 

važno je da ima ko suze da obriše.

Kad razmisljam o "sada" ili o "sutra" 

uvek pored mene je, kao i u prošlosti.

On mi je jutarnja kafa i večernja molitva, 

verujem u njega kao što verujem u Boga.

Ljudi nas zovu sa oba naša imena, 

samo su dodali slovo " i ".

"MikiiZdenka"  zauvek ćemo ostati.