UČITELJI, PROFESORI, pomozite sebi pa i nama

Učitelji, profesori, razlikujemo se mi a ne samo naša imena i prezimena.

Nismo svi isti rodjeni, ne volimo iste stvari, nećemo se baviti istim poslom, ne možemo sve predmete učiti istim žarom.

Znajte da i od vas zavisi, da li ćemo predmet ili oblast neku zavoleti. 

Ako se setite zašto ste vi to voleli i studirali, s tom ljubavlju i nama pričajte, rasvetlite kako ste do objašnjenja i saznanja došli, ako niste sve to samo nabubali.

Često se dešava kad pitanje postavimo i kažemo da nam nešto nije jasno, vi kažete "ko ti je kriv, ćuti sad, dodji na dopunsku".

Pravdate se da imate gust, obiman program, naredjenje, kontrole ministarstva, da morate sve da ispredajete, sve je danas po diktatu Evropske unije.

Direktori vam kao komesari partizanski, naredjenja slede, ministarstva i te EU, samo izvlače neke statistike, vrše analize i pišete svi neke izveštaje, znog njih ne spavate i u škole umorni dolazite.

Najvažniji posao u školama je praćenje i pravdanje troškova, finansiranje i izvodjenje nekih popravki i radova, skupljanje para za plate i pronalazak sponzora.

Zašto ne utičete da nam škole kao u Finskoj budu.

Tamo djaci u prvim razredima ocene nemaju, sede na podu, igraju se i druže, po učionicama slobodno šetaju.

Uče ih da razmišljaju i sklonosti im istražuju.

Sa profesorima u trpezarijama za stolom sede, pričaju i zajedno ručaju.

Kažu Finci da zlata nemaju, pa im obrazovanje i mlad naraštaj kojim se bave, najveći kapital države.

A nekad je i kod njih bilo kao kod nas, učenje napamet, brz tempo u predavanju i bez slobode postavljanja pitanja od strane učenika.

Ej škole Srbije, da ste nekad kao sad bile, ne bi iznedrile ljude po kojima danas nosite svoje ime.

Nekad, na talente koje imamo urodjene, pogrešno utičete i duboko ih u nama potisnete. 

Ne bi tako trebalo da bude.

Škola je mesto na kom vi treba da nas podstaknete da otkrijemo najbolje u sebi i do svojih želja, kad shvatimo koje su, pomognete da stignemo i da ih ostvarimo.

Tokom života setićemo se i umeti to da cenimo.

Često je jedna reč lepa u pravom trenutku, dovoljna da ga odvrati od greške ili povede uspehu i samo ta jedna reč, ne bila vam teška, može da odredi put mladog čoveka.

Moram da pomenem da i za ljubavi naše, druženje iskreno, potrebno je da imate razumevanje i reči lepe.

Da nas podstičete na tom polju jer ljubav je glavno jelo a posao kojim ćemo se baviti, prilog ili začin, srećnog života. 

Nije škola izmišljena da nas terate samo napamet da učimo ono što je neko zaključio, zapisao, pa i naučnim putem dokazao. 

Sve je promenljivo, dokazi se novim metodama obaraju, do skrivenih dokumenata se dolazi, nove teorije gaze stare, a mnoge lekcije sad "puj pike ne važe".

Šta ćemo onda, zar da mislimo da ste nas vi vaspitači lagali? Pogrešno učili?

Otvorite um, više čitajte.

Mnogi od vas ne znaju mejl da pošalju, slike da postave" ni elektronski dnevnik da popune.

Ovo je vek neprekidnog učenja, mi to znamo ali vi izgleda ne znate.

Naše školske tetkice u nov vek su ušle, pametne telefone koriste, surfuju po društvenim mrežama, čitaju, a vi naši predvodnici, načisto zaostali.

Razmišljanjem svet menjamo i popravljamo.

Baš to, RAZMIŠLJANJE, ono je najvažnije. 

Prvo vi učitelji pa onda profesori to treba da nas naučite, podstaknete da mozak uključimo da bi mislili a ne bubali.

Kada se sa nečim što u lekciji piše ne slažemo, da zastanete, ispoštujete naše mišljenje i saslušate.

Možda će baš neko od nas jednog dana udzbenik novi napisati iz kog ćete vi prosvetni radnici nove generacije terati ( što ne bi trebalo ) da napamet uče.

Razmišljam, vi sadašnji profesori većinom ste štreberi bili, pa prosto mislite da samo takvo, kao vi dete, treba da uvažavate.

Ne razmišljate dublje, već po nekom šablonu, ( izvinjavam vam se ) jako plitko, čast izuzecima.

Nekad je u svakoj školi jedan ili dva namćora medju vama bilo, sad obrnuto.

Jedan ili dva od vas u školi nadju se kakvi bi svi trebali da budete.  

Pozitivni, posvećeni, sa ljubavlju nam pristupaju, a vi ostali prosto nesrećni, jer zašto ste prema nama prestrogi i ravnodušni, drugi razlog ne vidimo.

Treba da znate da učite i decu koja će vozači, medicinske sestre, mehaničari i ostalo biti, što je za funkcionisanje jednog društva neophodno.

Ponašate se prema djacima bez poštovanja njihovih razlika, kao da je prolazak kroz škole neko štancovanje, kloniranje, serijska proizvodnja.

Profesori, nećemo mi, vaši djaci, svi postati predsednici države, premijeri, ministri ili doktori nauka.

Pa ni Vi sami ne predajete sve, već pojedine predmete.

O nečemu znate više, o nečemu manje, priznajte da neke predmete niste ni voleli a sad vam krivo ako se vaš nekom od nas ne svidja.

Pogrešno mislite da bez učenja napamet, vašeg predmeta, nećemo moći da živimo.

Budite nežniji i razumniji prema nama jer trebaće vam u životu usluga koju ćemo baš mi, vaši bivši učenici davati.

Može da vam bude neprijatno kada nas na našem radnom mestu jednog dana sretnete, a trebalo bi da se vi i mi obradujemo, izljubimo, možda od radosti i zaplačemo.

Ako su vam plate male, porodice vam se raspadaju, pošteni budite, tražite poslove bolje plaćene.

Učite ako treba, promenite struku, primer dajte, škole i časove ostavite novim profesorima, možda mladjim koji još uvek žive kod svojih roditelja pa im je dovoljna vaša plata.

Postoje prosvetni radnici bez zaposlenja kojima je vaša mala plata, velika i dovoljna.

Oni još u život nisu razočarani, nisu kao većina vas razvedeni ( tom statistikom nema ko da se bavi ), pa rascepljeni, frustrirani,od života umorni.

Ne volite se niti se poštujete vi medju sobom u zbornicama, znamo, ko je sa kim dobar, ko se sa kim mrzi i svadja.

Plate vam male za vas a tek za vašu decu, znamo da dovoljno nije ali baš zato, promenite radno mesto i posao.

Nije pošteno da radite posao kojim ste nezadovoljni, budite hrabri pa ga promenite, idite dalje, ako niste znali u ovom veku se u penziju ne ide sa radnom knjižicom u koju je upisan samo jedan poslodavac.

Znam sad ćete vi reći, da smo mi razmaženi, bahati, kako mi tako i naši roditelji.

Reći ćete da su vam svoju decu poslali "ispuštenu". Zašto da se vi nama bavite i da nas vaspitavate dok oni ko zna šta rade.

Da smo prepušteni ulici, pušimo, pijemo, psujemo, drogiramo se, ali to nije istina.

Ako je neko od nas grub, diže ruku na vas ili školskog druga, razmislite, sigurno njega neko kod kuće batinama ili psihičkom torturom "čašćava".

Mnogi od naših roditelja tužni su kao i vi, nisu sobom i onim oko sebe zadovoljni, razvode se i oni ( kao i vi ), a mi sve mislimo da smo tome doprineli, da smo krivi.

Slična vam sudbina.

A mi, deca ko' deca želela bi da se svi vi osmehujete, da ste srećni, složni, da to i na nas prenosite, da tu sreću podelimo.

Deca smo mi kao i vaša, ogledalo roditelja i društva ali i vas.

Treba da priznate, dobri smo kakvi ste nam vi i većina u ovoj našoj državi, nesrećni, razočarani, strahovima savladani.

Željni smo i spremni, mi djaci, da se na nekog ugledamo, tražimo uzor, prosto nam je urodjeno da nekog sledimo, volimo i poštujemo.

Znajte da je medju onim osećajima za koje vredi živeti, onaj, kad te mlad čovek voli i poštuje, to se nikad nije merilo parama i položajima.

Nekad su učitelji i profesori svoj posao radili sa puno ljubavi i kad bi u penziju pošli djaci bi plakali a oni živi umirali.

A na kraju da vas podsetim da su profesori uz svoje djake išli na streljanje, rame uz rame ginuli.

Ko i šta je uspelo da nas posvadja, udalji, podeli.

Bili smo na istoj strani, 

Ko je kriv što sad nije tako?

Mi sigurno nismo.