ZIMSKI KAPUT, EDUKACIJA, kako sam otkopala Mikijevu kuću i zasadila uspomene

Zajednički život Miki i ja započeli smo u 19 godina.

Rodjeni iste godine u istom mesecu, razmimošli se u porodilištu za dve nedelje.

Po matičnim brojevima izračunala sam da je izmedju nas rodjeno oko četiri stotine beba.

Devetnaest godina imala sam kada sam otišla od roditelja, a čini mi se da ništa manje nisam bila "zrela" nego što sam danas, dok ovo pišem.

Mnogi od vas znaju priču o mom zimskom kaputu.

Nije Miki mene baš molio da dodjem kod njega u njegovu roditeljsku kuću, da započnemo zajednički život.

Desilo se "spontano".

Počelo je tako što prespavam kod njega nekoliko dana za redom, pa Miki podje da me otprati kod mojih u Mirijevo, kao, idem kući ( da me vrati ).

Posedi on, koliko red nalaže, popije kafu, podje prema vratima a ja za njim.

Samo što ne zaplačem da me ne ostavlja, da me povede sa sobom.

Uvek me povede, smeškajući se.

( Vratila sam se u ove redove. Sinoć sam tekst objavila, sad ga u 3 sata i 59 minuta dopisujem, menjam i suze su mi pošle od radosti. Dok nisam počela da zapisujem svoje priče mislila sam da sam ga uvek volela više, ptičice u našem dvorištu cvrkuću, Roki pored mene, budan, gleda me, moj Miki spava ).

Pada mi sad na pamet, mogao je da ode bez mene.

Mogao je nešto da izmisli, da je hteo ali nije, prijalo mu da me ima pored sebe.

Uvek sam ovu priču pričala, karikirala, tako da ljudi pomisle da nije mogao da me se "otrese", pa sam i sama u nju poverovala.

Lakše se pouka kroz humor prenese.

A sad dok vam pišem, shvatam da to nije istina, tek sad saznajem da me voleo i nije mogao bez mene.

Tako, kad ponovo sa njim krenem na Voždovac ponesem nešto od garderobe, da mi se nadje.

Malo po malo sve sam prenela ( nisam nista vraćala ), sreća tada se nije kupovalo kao danas, manje smo garderobe imali, pa nije ( mislila sam ) primećivao.

Poslednja odevna stvar bio je moj ZIMSKI KAPUT.

Kada sam njega prenela, ostala sam zauvek.

Posle tog kaputa kod mojih smo išli samo u posetu, na kafu ili na ručak.

Četiri godine bila sam na probi dok se nismo venčali, hahahaha.

Nije baš bilo samo prenošenje stvari razlog što sam se uselila za stalno.

Bilo je tu pravljenje kolača, špageta, palačinki, sekla sam mu noktiće, bdela nad njim kad je bio bolestan, dodavala mu čašu vode i kad ne zatraži, pre njega znala sam kad je žedan.

Pomeranje ormana, razmeštanje po sobi, krečenje, ma sve sam radila pevajući.

Komunikacija sa majstorima, familijom, zakazivanje druženja sa prijateljima...

Dešavalo se kad se Miki javi na telefon a poziv iz NIša odakle mu je rodbina, da onima sa druge strane veze kaze da sačekaju, pa me pozove " Zdeno, javi se neka moja sestra zove, ne znam joj ime", hahaha. 

A ja čitavu rodbinu, oba njegova stabla znala, volela i njih sve redom ( i oni mene ) zbog mog Mikija.

Sportska oprema uvek mu je bila ispeglana, mirišljava, kao i ostala garderoba.

Ništa mu nisam tražila osim da bude pored mene, u stvari ja pored njega, ja sam onaj lik koji se doselio.

Jedini kompliment koji sam od Mikija dobila u životu je, da nije bio lud što me pustio da se uselim, već je procenio da ću biti dobra majka i žena. 

Verovatno se zbog toga pravio da ne primećuje dok sam se useljavala onako postepeno.

Kad sam počela da živim sa njim, njegovim roditeljima i sestrom, nikada nisam rekla da nešto ne znam.

Uvek sam sve pred njima znala, snalazila sam se.

Nije bilo Gugla ali zvala sam po potrebi mamu ili tetku za neki recept a za sve ostalo moje drugare.

Smatrala sam da kako se od početka postavim tako će mi biti.

I postavila sam se Boga mi, čvrsto i ozbiljno.

U komšiluku su me prozvali "Tačerka", po tadašnjoj premijerki Velike Britanije, hahaha.

Pravila sam se pametna po čitavom komšiluku, hahaha.

Šalim se, sa svima sam se lepo družila.

Bez razlike da li su stariji ili mladji.

Govorili su, komšije, rodbina i svekrva ( svekar je bio stidljv ), da sam im veselje u kuću unela i da nema dosade, kad dodju kod nas u goste, bilo je zanimljivo i opušteno.

Jednom prolikom, starija komšinica Anka, požalila mi se da mora da čuva zeca kog su joj deca ostavila i otputovala negde da provedu praznike.

Nisu se brinuli o zecu, žalila se ona, kad su kod kuće sve sama mora, da čisti za njim i da ga hrani.

Nisu joj deca bila mala već odrasli, naši vršnjaci a i straiji.

Razmišljam, šta će im zec, neka nabave psa. 

Sažalim se na njene probleme i smislim rešenje.

Ispričam komšinici Anki da je meso od kunića bez holesterola i najzdravije za ljudsku ishranu.

Ona bila punačka, bolesna ( jos je hvala Bogu živa ), pa joj objasnim da bi samo to meso trebalo da jede.

( U toj nasoj Bjelovarskoj ulici, svi muskarci koje smo poznavali dok smo bili mladi a oni godina kao Mikijevi roditelji, pomrli su. Udovica, ulica puna. Primetio to moj Miki, pa smo se odselili, kupili kuću u susednoj, hahaha ).

Najbolje da od tog zeca napravi paprikaš, deca joj nisu tu, idealna prilika.

Ciknu ona, "ju, Zdeno, pa kako ću, kako zeca da ubijem?".

Objasnim joj da uzme tučak za lupanje mesa, u glavu, tačno izmedju očiju, mora da ga udari i pašće na mestu mrtav, neće se mučiti, tako se to radi.

Onda da mu "svuče" kožu, odere ga ( to je lakše nego ubiti ga ) i skuva paprikaš.

Posluša mene komšinica, skuva poprikaš i njime dočeka decu kad su se vratili sa puta, posle praznika.

Naravno da im nije rekla da je paprikaš koji je skuvala od onog zeca kog su joj poverili da ga čuva.

Lepo su ručali, jelo im se dopalo, pa kad su odmorili, priupitali mamu svoju gde im je zec, hahahaha.

Ne pitajte koliko su bili na nju ljuti.

Sutradan je pitam, kakav je  bio paprikaš, hahaha.

"Ne pitaj Zdeno, bio je ukusan, ali kad me deca nisu ubila...", izgleda da im muka pripala.

Meni doduše njena deca ništa nisu rekla, nikad me nisu pitali zašto sam im majku obučila da ubija i kuva zečeve, hahahaha.

Ma, znali su oni, pričala sam i njima da sam za to stručnjak pravi

Pišem ovo i tresem se od smeha, prolazi pored mene najmladja ćerka, gleda me, čudi mi se.

Nisam se skoro ovako smejala sama sa sobom, hahaha.

Pomislićete da sam ubica životinja, neki psihopata, hahaha.

Nisam, već sam završila poljoprivrednu školu i imala prilike da radim sa odgajivačima kunića.

Istina je da je meso jako zdravo, bolje od pilećeg, bez holesterola.

Istina je da se oni koji se gaje zbog  mesa ( znate da ima i onih koji se gaje zbog krzna ), baš tako ubijaju, deru i meso se baš tako priprema.

U stvari, samo sam htela komšinici da pokažem koliko sam po tom pitanju bila edukovana, hahaha.

Znači nije bilo zezanje sa komšinicom već ozbiljna edukacija, obuka a jedan polaznik.

Da ispričam sad o "otkopavanju" kuće, bio bi red.

Mikijevi roditelji imali su stan u prizemlju svoje kuće koji su izdavali godinama.

Taj stan je bio memljiv, zidovi se crneli od kondezacije. 

Gledam taj stan, zamišljam Mikija i sebe sa našom decom u njemu. 

Kako da se jednog dana uselim i decu koju tek treba da rodim uvedem u njega kad je opasan po zdravlje.

Nagovorim Mikijeve roditelje da daju otkaz stanarima a njima objasnim da im dete ima hroničan bronhitis od memle i crnila na zidovima, što je bilo istina.

Isele se stanari, a ja u medjuvremenu mesecima svakodnevno išla preko puta, kod mog komšije Zokija Bubala i pričala o budućoj adaptaciji tog stana i saniranju vlage, kako otkopati temelje a kuću "ne daj Bože" da ne srušim.

Komšija bravar ali majstor koji se u sve kao i ja razume, haha, po ceo dan smo pričali o stručnim, majstorskim stvarima, nikad dosadno.

Njegova majka je bila kod mene na kunićarskoj obuci.

Imali smo Miki i ja svoje pare.

Radila sam sa svoje dvadeset dve-tri godine u kockarnici u hotelu Slavija.

Zaposlio me Mikijev ujak i bio mi šef na tom radnom mestu.

Ujaka su zvali "Kiselina", bio je više moj ( više ga volim ) nego njegov a tako je do ovih dana ostalo. 

Miki je igrao fudbal profesionalno i primao platu.

Bili smo mladi a samostalni, okrenuti jedno drugom, ničeg željni.

Od 19 godina roditelji nam nisu kupovali garderobu, nisu nam finansirali letovanja, odmore. 

Mikijevi su svako leto išli na more, mi smo sedeli kod kuće, sedam - osam godina dok nismo imali dovoljno para da sebi letovanje uplatimo.

Tog leta kada smo imali novac za letovanje, sa dvoje naše dece otišli smo na more.

Nikad im pare nismo tražili, ponekad, retko ako bi dobili neki dinar za izlazak.

Bili smo zahvalni što ne kupujemo hranu i ne plaćamo račune dok smo živeli sa njima u njihovom stanu.

Svadbu smo svoju sami platili.

Ovaj tekst ako čitaju mlade osobe, koje su odrasle a još kod svojih roditelja žive, neka znaju da što manje od roditelja budu zahtevali, tražili, ( nisu oni u obavezi novac da im daju ako su punoletni ) više će sami zaraditi.

Više i pre, ako od njih ne traže i ako imaju želju da roditeljima pomognu i kupe ono za šta oni nisu uspeli u svojim životima da zarade.

Svakom smo u životu dobro dobrim uzvraćali, često i više nego što smo dobili.

Da nismo takvi bili, ne bi milione izgubili i zdravlje oštetili zbog odluke da prijateljima - kumovima pomognemo kada su na pogrešan način projekat svoj započeli, pa ga nisu kako treba završili, realizovali, već i nas" potopil".

Ispali smo Miki i ja, naša firma, kolateralna šteta.

Nije lepo kad ljudi ne znaju da se zahvale, stid ne može da bude opravdanje.

Neko misli da "sve" može da se meri.

SVE JE SVE!

"Sve" može biti veće onog ko ne može detetu novac da obezbedi za užinu ili odeću, veće nego nečiji milioni, jer ispod njihovog stola ispadne više nego što će neko u životu videti a ne zaraditi.

Naša je greška bila što smo kapital svoj podcenili, minimalizovali, pare nikad nismo brojali ali nismo ogorčeni.

Ono što u srcu, duši kao i u glavi imaš, niko na to hipoteku ne može da stavi, ni da ti oduzme.

Sa tim, ako je vredelo, opet će misli da se materijalizuju.


Živeli smo jedan pored drugog, nikad nismo pravili planove vezane za novac, nismo takve snove sanjali.

Nismo ništa sanjali, samo smo se voleli, jedan pored drugog legali i ustajali.

Sve što smo sticali, činili smo to u "u hodu" i bilo je rezultat naseg rada i sloge a ne planova i materijalnih ciljeva.

Svaki dinar koji smo uneli u našu sobu ili stan, kuću, uvek je bio zajednički, baš svaki.

Skoro prvi zaradjeni novac, dogovorim se sa Mikijem da uložimo u taj stan u prizemlju njegove kuce.

Započnem razgovor sa njegovim roditeljima od prozora.

Hocu da ih zamenim za nove.

Kad su čuli Mikijevi za prozore, "zakukaju", mole me da ih ne menjam.

Pričali su oni meni da se takvi više ne prave, ne mogu bolji od njih da se kupe, nisu me odgovorili.

Pitam ih dalje, da li mi dozvoljavaju da izbijem prozor prema dvorištu i postavim umesto njega vrata, da bi deca kad ih rodim kroz njih izlazila u dvorište da se igraju.

Ne, nikako, srušiću kuću, opet poviču.

Ćutim ja i razmišljam ako sad ne uradim sve što sam zamislila i ne dokažem da umem i mogu, nikada mi niko ništa neće dati da u toj kući pipnem.

Ne treba odustajati ako nešto zamisliš da uradiš.

Nekad će te najbliži odgovarati od zamisli, ideje, samo zato što se sami ne usudjuju da to urade, plaše se i od misli tvojih umore se, pa im lakše da te odgovore nego da te podrže.

Čudno vreme je bilo.

Tražiš dozvolu od roditelja da uložiš svoje pare, da renoviraš, da bude lepše i bolje...moraš da se izboriš.

Sad ili nikad, naravno odlučim sad, baš kad su Mikijevi trebali da putuju na more. 

Čim smo ih ispratili, dodje onaj ujak Kiselina kog sam mesecima svakodnevno na poslu davila sa pričom o adaptaciji  kao i komšiju Bubala.

Došao da mi da podršku.

Prvo što je trebalo da se po mom planu uradi je da se razbije ta staza oko kuće. 

Skoro metar je taj stan bio ukopan.

Iz tog razloga je i bio memljiv.

Pita me ujak šta čekam, da li sam odlučila, kažem jesam a on uzeo budak i raspalio po onoj betonskoj stazi. 

Puče staza, "e sad deco, nazad nema", reče ujak Kiselina i ode kući.

Tako otkopam temelje Mikijeve kuće.

Podjemo da kupimo prozore, lepe, slovenačke sa šalonima, još uvek stoje.

Podje i naš drug Libe da mi "ispiše" čekove.

Stanemo ispred stovarišta, pitam Mikija da li da kupujem ona vrata kroz koja treba naša deca kad ih rodim da izlaze u dvorište, kaže "ne kupuj, matorci će da se ljute".

Neka se ljute, mislim se, njihovo je da se ljute, od zamisli odgovaraju a moje da se dokažem.

Pa ja sam to planirala mesecima, nema odustajanja.

Neće Miki da izadje iz kola, kaže nema potrebe, pa Libe i ja udjosmo na stovarište.

Odaberem prozore pa "kao" razmišljam se, pitam druga šta da radim za vrata, ne daju Pavlovići.

Podrži on mene da radim kako sam zamislila i kaže da neću pogrešiti, a ja znam koga da pitam, drugara koji me uvek za sve podržavao.

Libe, kao i komšija Bubalo, ujak Kiselina, bili su tadašnji članovi mog kreativnog jezgra.

Bio je član i jedan električar, kao i Slavko, moj dragi šef smene u hotelu Slavija...još neki drugari, sa ženama sam se manje družila.

I danas su članovi samo nisu u Upravnom odboru, nisu me napustili.

Kupimo mi i vrata, Miki nema pojma, ko mu kriv kad nije izašao iz kola.

Otkopali kuću, od zemlje ne vidi se, izbili prozore, bušimo rupu za vrata.

Kamen oko cele kuće, zid debeo kao bunker da su zidali.

Obilaze nas komšije, sve dolaze i čude se šta mi to "deca" radimo a "matorci" nam otputovali.

Kad im objasnim ono, "vrata, rodim decu, izlaze u dvorište, igraju se...", njima se svidja pa svi po malo udarali po onom kamenu ne bi li što pre taj otvor za vrata napravili.

Postavimo mi prozore i ta moja vrata, još stazu nismo završili, dvorište puno iskopane zemlje, vratiše se Mikijevi roditelji sa mora.

Joj, kakav šok sam im priredila. 

Za glavu su se uhvatili.

Pozlilo svekru, u bolnicu ga smestili. 

Možda bi mu pozlilo i bez mojih radova ali ne znam, tako se pogodilo.

Kažem mojih radova, zato što je Miki aktivno igrao fudbal pa malo - malo na trening a ja puna kolica šuta guram do kontejnera i u njega taj šut ubacujem.

Sad se ne sećam kako sam uspevala sama da odguram i ispraznim ta kolica.

Ima Miki običaj da kaže, "Zdeno, kada bi brzi voz udario u tebe, iskočio bi iz šina a tebi ništa ne bi bilo", hahahaha.

"Volu rep" mogla sam da iščupam.

Kažu da ono što Šumadinka može da uradi kad je ljuta, niko ne može, hahaha.

Dok su trajali ti radovi, naljutim se kad on ode na trening, ja ostanem sa majstorima sama 

Naravno da ćutim, ne govorim mu ništa, nije mi padalo na pamet da mu nešto progundjam, samo punim kontejner šutom.

Izlupala sam kontejner, on je stradao od mog besa. a i kolica.

Uvek "neko" ili nešto, samo nikad moj Miki, haha.

Bio je Bog za mene, obožavala sam ga!

Popela sam ga na neki zamišljeni presto i gledala u njega ponosno, kao da sam ga stvorila.

Kada smo sve radove u stanu kao i stazu oko kuće završili, na red je došlo dvorište.

Izbacim sav ostatak gradjevinskog materijala koji su čuvali od kad su kuću sazidali, još kad se Miki rodio.

 Želela sam da zasadim brezu i trešnju na koju će deca da se penju kada ih budem rodila, kad izadju u dvorište kroz ona moja vrata.

Imali su puno stabala jabuke i još nekih raznih voćki, kao u nekom seoskom dvorištu.

Rezala sam im ja to voće kad sam bila raspoložena da se sa njiima šalim.

Završila sam poljoprivrednu školu ali sa časova zbog Mikija bežala, pa nisam baš savladala koja je rodna grana, koja vodonoša.

U trećoj godini srednje škole 700 neopravdanih časova sam imala, išla da Mikija čekam ispred njegove medicinske.

Sa momcima ispred te ženske škole čekala i cigaru pušila, da mi ga neka ne preotme.

Trideset devojaka a dva - tri momka u odeljenju, pa vi vidite, da li sam morala. 

Posle sam 7 razrednih ispita polagala, skoro iz svih predmeta ostala neocenjena.

Sedam premeta u roku od sedam dana, sve položila i sa dobrim razred završila.

Profesori se čudili i rekli da sam na fakultet trebala da idem, da je trebalo, srednju školu da preskočim, haha.

Dovoljno sam stručnih izraza zapamtila pa sam mogla da pričam kako umem voće da režem.

Rezala sam tako u Mikijevom dvorištu voćke kad sam za šalu raspoložena, njegovi roditelji sede i gledaju me, sve misle, baš nam ova snajka sposobna, haha a ne znaju da sečem sve otprilike.

Možeš da režeš ali ne u dvorištu nešto da menjaš.

Vidim da za ona stabla koja sam poželela da zasadim nema mesta.

Pitam svekra i svekrvu da neko staro stablo isečemo, da moja nova zasadimo, kad rodim decu, ona kroz moja vrata pa na moje drvo, haha.

Opet vika, nikako da im sečem i čupam uspomene, ćuti i reži ako hoćeš, drugo ne pipaj.

Pa gde ću ja svoje uspomene onda da zasadim, pitam ih.

Kako moj život bez uspomena da bude, hahaha.

Kažem im da se nekog stabla odreknu i naprave mesto za moje ili ću želeti da što pre umru pa ću onda njihove uspomene sve da posečem i dvorište će biti puno samo mojih uspomena, hahaha, ( dok moja deca ne porastu pa požele da sade svoje uspomene ).

Ili zajedničke, njihove i moje ili će jednog dana samo moje u tom dvorištu biti, haha.

Pristali, šta su drugo mogli.

Dok smo baštu uredjivali i privodili sve radove kraju, otišli smo u posetu svekru u bolnicu.

Rekao nam moj svekar, Mikijev tata, da nije očekivao da to sve tako lepo ispadne. 

Nije mi jasno zašto su sumnjali i mislili da može posle renoviranja nešto da bude "gore", haha.

Svidjaju mu se prozori, oduševljen vratima, stan sad u nivou staze, nije ukopan. 

Priznao nam da je pogrešio što je branio zamenu prozora, izbijanje vrata i skoro svega.

Čestitao nam i rekao kako smo ga oduševili, prijatno iznenadili, pa predložio da on i svekrva žive u tom stanu a Miki i ja da ostanemo u većem na spratu.

Vidi sad, oni bi u onu lepotu koju sam napravila.

Izgleda da su shvatili da je lepo i korisno u životu stvari menjati.

Zahvalim se ja ali opet ponovim priču o vratima, deca kroz njih u dvorište, na drvo...možda se zamenimo kad mi deca odrastu.

Znala sam da sam tom adaptacijom zaslužila poštovanje, poverenje. 

Dokazala sam da umem samostalno da isplaniram, izvedem radove i završim ih.

Nisam se dokazala samo Mikijevim roditeljima, već čitavom komšiluku i delu familije, njegove jer moja je već znala šta sve umem i mogu kad hoću i mladja kad sam bila.

Kasnije u budućnosti, moji predlozi usvajani su lakše.

Pokušaja da me odgovore od neke zamisli, bilo je ali zabrana nije.

Mada i da su branili, uzalud bi bilo.

Razmišljam dok ovo pišem, bio je to veliki poduhvat uz finansiranje, za žensku osobu od 22 - 23 godine.

Kada su naša deca došla u te godine 19 - 23, činilo mi se da sam bila starija u istim godinama od njih, puno.

Kao što sam na početku napomenula, sa 19 godina kao da sam bila iste zrelosti ali i ludosti kao danas, razlika je samo u iskustvu proživljenog.

Ako svoj život zamisliš, iskreiraš u mislima kao mlad, držiš se toga naročito u vezi najvažnijih stvari, onda nemaš razloga da se mnogo promeniš.

Misli o najvažnijim stvarima koje čine moj život iste su više od 30 godina, ta osoba koja sam tad bila, ovde je pored mene dok vam ovo pišem, ( kao i ono dete koje sam bila ).

Zaljubljena, vesela, srećna, sve mi je bilo lako i išlo od ruke.

Nije mi ni danas loše, hahahaha.