MOJ PRVI OZBILJAN POSAO I ANJC

Svaku obavezu koju su mi davali kada sam bila dete a ja je prihvatala ( neku nisam ), doživljavala sam kao posao, očekivala nagradu ili platu.

Mama je radila u fabrici, muški posao, obrada delova za motore u nafti i benzinu.

Obarala je norme, muškarci, njene kolege, teško su mogli da joj pariraju.

Na nju sam brza, jaka i izdržljiva.

Plata joj je zbog toga  bila dosta veća, samo za njenu decu dovoljno svega da bude.

Brat i ja smo poštovali njen rad i nju kao majku i čoveka, pomagali smo i radili ono što smo mogli.

Sredjivali smo kuću, išli u prodavnicu i još po nešto.

Svakog dana u vreme kad se vraćala sa posla a nikad nije kasnila, žurila je nama u zagrljaj, čekala je skuvana kafa.

Imala je malu džezvu za jednu kafu, mi bi je stavili na šporet, skuvali kaficu i iščekivali je.

"Ono" oko prodavnice i pekare, više je brat obavljao.

Za poslove koje nisam volela da radim kažem mu "ja sam još mala", a kad on negde ne želi da me povede, objašnjava  mami da sam mala i da ću mu smetati, naravno da mu kažem "nisam, dovoljno sam odrasla" i podjem sa njim ili za njim, haha.

Uvek sam se takmičila i volela ocene, nagrade.

Sredjivali smo kuću naizmenično, da bi bilo merljivo.

U našoj sobici, stajao je zalepljen papir na koji je mama morala da upisuje ocene svakog dana za to sredjivanje.

Mislili ste da je Mekdonalds to izmislio, nije, ja sam mnogo pre njega, haha.

Na kraju meseca čekali smo nagradu. 

Pričala sam vam da sam bila namćor, jesam, veliki.

Kada bi mama nešto kupila samo bratu, durila bi se, gledala ih ljutito, preselo bi im.

Kao da su se malo, onako dobri, plašili moje reakcije.

A moj brat ako bi mama samo meni nešto kupila, ljubio bi nju pa mene, stiskao bi nas svojim ručicama i govorio "divno je, baš je lepo, oduševljen sam, hvala ti mamice" i sve u tom stilu.

Ja bih čak i tad lice ponekad skamenila i ne bih pokazala da sam se obradovala.

Koji je đavo u meni bio i terao me da se tako ponašam?

Naravno da bi mi bilo žao ali jače je od mene bilo, osmeh i radost baš njim  najdražima, nisam lako pokazivala.

Na ulici u igri, kao i u školi, da, uvek pozitivna, vesela, zanimljiva, druželjubiva.

Zašto nekad lepše lice pokazujemo osobama koje nam nisu bliske a namćorasto najbližima?

Kad bi brat batine dobio, ćutim ja, posmatram, pa zaključim da je zaslužio.

Kad bi mene mama tukla, on bi legao preko mene, molio bi je da prestane i u moje ime obećavao da neću više...

Mama je zahtevala da zaplačem da bi prutić sklonila, ja neću, čak se i nasmejem, dok brat moli da se urazumim, žena se sigurno uplaši, pomisli da ću postati neki psihopata, pa prestane.

Ma nisam toliko bila hrabra što sam luda, već sam znala da majčinsko srce mora pre da popustiti, haha.

To vam se zove, procena situacije i izdržljivosti.

Zaradjivala sam pare osim sredjivanjem kuće, pranjem kola, odlaskom u prodavnicu ali samo kad su gosti u kući, kad mogu da računam na bakšiš ili veliki kusur, serviranjem nečeg ukućanima, pića ili hrane.

Mojima je to bilo smešno i zanimljivo a meni korisno.

Oduvek sam imala preduzetničkog duha.

Kada sam bila četvrti - peti razred osnovne škole otprilike, otac me "zaposlio" da mu voće prodajem ispred bolnice na Banjici, Ortopedske klinike.

Ogroman plac pored te bolnice bio je vlasništvu ljudi koje je tata upoznao negde na svom reonu na kom je nosio poštu.

Ljudima je taj plac oduzet posle drugog Svetakog rata ali dobili su dozvolu da ga koriste, kao voćnjak, sigurno im je u restituciji kasnije vraćen.

Nije ih interesovalo da se time ( danas je tu ogromno naselje, lepe zgrade ) bave, pa su dali dozvolu mom tati da plac sredi, voće da bere i prodaje, ne tražeći nadoknadu.

Neko vreme, ne sećam se koliko godina je trajalo,  išao je na posao a posle radnog vremena na tom placu je boravio i održavao voćnjak.

Napravio je baraku u kojoj je držao alat a imao je običaj da u njoj kada se dosta umori, prespava.

U sred Beograda, izmedju Banjice i Dedinja, kao da se svom selu vratio i bio je srećan, ponosan na svoj rad i ređe se opijao.

Moram da odem do roditeljskog stana da uzmem albume sa slikama koje sam tamo kada su umrli ostavila i da u svoje tekstove slike dodam.

Ostavila sam ih u podrumu, tako mi u tim trenucima bilo lakše.

Tata je bio dobar čovek osim kad djavo u njega udje preko čašice. 

Razlog njegovom piću bio je delom zbog nekog zaborava delom zbog stidljivosti koju je trezan osećao.

Često ljudi svoju stidljivost alkoholom prevazilaze, na žalost.

Kad dodje vreme za berbu trešanja, kajsija i ostalolog voća, zvao bi me da ga prodajem ispred bolnice.

Brata je bilo sramota, stariji je tri godine, momak već postao, bilo mu je jako neprijatno da to radi.

Mama je tatu grdila što tera "njenu" decu da prodaju voće i govorila da ih ne školuje za taj posao i da to ne bi trebalo da radimo.

Ja ni dete ni devojčurak, sramota i mene ali neću da priznam, već tatu poslušam, verovatno željna da me pohvali i na mene bude ponosan.

Ponesemo mi gajbe voća, sednem na trotoar, fišeke od novina napravim, kućnu vagicu postavimo i prodajem.

Dok sve ne prodam, nema odlaska kući.

Naravno da me tata posle završenog prodajnog dana isplati.

Što si manji, mladji, to ti neka razdaljina veća.

Činilo mi se da je ta bolnica jako daleko od naše sobice, da me niko iz škole ili uopšte neko poznat, neće videti na tom trotoaru.

A bilo je blizu a i u tu bolnicu ceo grad je dolazio.

Sećanje nemam da me neko video, prepoznao.

Možda jeste ali sam to iz memorije izbrisala, haha.

Naučena da stid potisnem i pri tom potiskivanju mislima sebe uzdignem, samo rezultat posla u misli pozovem, usudila sam se mnogo kasnije kompjutere da prodajem iako ih pre toga nisam nikad ni videla ni o njima ništa znala.

Priču o kompjuterima tek ću vam napisati.

Ozbiljnu platu sam imala prodavajući voće a tata je bio dobar i pošten poslodavac pored kojeg sam se osećala sigurno.

Mami sam deo novca davala.

Sad se setih kad je reč o parama, kako sam tati i teči plate na anjcu uzela.

Mama, tata i ja kod tetke i teče otišli u goste.

Godina sam imala otprilike kao kad sam ono voće prodavala.

Mama i tetka u sobi sede a ja sa muškarcima ( tata i teča ) u kuhinji.

Muške priče, haha, uvek sam više volela muško društvo, pa se pomenu kockanje i anjc, kartaška igra.

 Kazem ja njima, napravila se vazna, da kad pozelim dobijem keca i desetku ili cak dva keca, dok anjc igram.

Gledaju oni i slušaju me, namignu jedan drugom pa me izazovu na meč.

Kažu u pare da igramo.

Daće mi oni za početni ulog, pozajmiti, sve su se nadali da ću izgubiti, da se postidim i da nikad više ne igram.

Uplašili se valjda da kockar ne postanem kao Lepa Lukić.

Počnemo igru, oni misle da su superiorni, jači u igri, pa se smeškaju, domundjavaju.

Vidim ja to ali sve mentalne sposobnosti tadašnjeg bića u pomoć pozovem, adrenalin mi skoči i poletim, prosto se osetim starijom od njih.

Imala sam neku želju glupu da svom ocu sin budem, nas tri ćerke je imao.

Tatu sam volela ali teča mi je idol bio, izazov da se dokažem, za mene u tom trenutku, životni.

Sad dok o prošlosti razmišljam, hiljade situacija sam imala uspešnih uz pomoć tih mentalnih moći koje jaka želja dozove.

Što je igra duže trajala, oni ostadoše bez osmeha a i bez para.

Plate koje su primili iz džepova izvadiše, jao, kako im je bilo neprijatno.

Sve sam im pare uzela.

Ustanem od kuhinjskog stola, izbrojim pare u visini uloga koji su mi pozajmili i stavim ispred njih na sto.

Kažem im da im dug vraćam i zahvalim se.

Krenem sa onim njihovim platama prema sobi kod tetke i mame.

Gledaju oni zamnom, još ne veruju šta su doživeli, ćute.

Na vratima sobe, viknem jako da me tata i teča iz kuhinje čuju "žene, evo vam plate vaših muževa, pošteno sam ih zaradila, trošite na šta želite".

Počeše svi da se smeju, ustale mama i tetka, svi sad u kuhinji, počele one da ih zezaju.

"Šta ste sebi dozvolili, dete da vas pobedi?".

Smeju se, nisu bili ljuti, kažu "hteli smo pameti da je naučimo, da se ne bi u životu kockala, ali nismo uspeli, potpuno nas ofuljla".

Nisam se nikad kockala kad sam odrasla, nikad nisam karte igrala u pare a da sam rizikovala u poslu, jesam a to mu dodje slično.

Sebi sam tad za tim "kockarskim stolom" rekla "sad pobedi u anjcu, uzmi im pare i ne moraš nikad više nikog u životu!".