NE NA TUĐ DAN

Kasno uveče, ležem u krevet. 

Samo što sam zatvorila oči, pojavi se majčin lik sa zubima nekog glodara.

Budna sam i ne razumem kako i zašto mi se ta slika prikazala.

Razmišljam, glodar (miš), najavljuje mi neku štetu, ali njegovi zubi na mojoj majci, to nikako ne može da znači da ona može da mi štetu napravi.

Odustanem od tog razmišljanja i zaspim.

Ujutru, zvoni mi telefon, vidim, mama me zove.

Uplašena, brzinom svetlosti setim se sinoćnog prikaza njenog lika, javim se.

Tihim glasom , jedva čujno kaže mi "Bebo, pala sam" i da ne može da se pomeri.

Skočim iz kreveta, pozovem brata i ljude iz naše firme i dodjemo do njenog stana.

Ključ je bio u vratima i moralo je kroz terasu sa gornjeg sprata da se kod nje udje.

Kum Ivko kao planinar, inače se plaši visine, vezan kanapom spustio se iz stana iznad do njene terase, ušao u stan i otključao vrata.

Ležala je na podu, ukočena, pomodrela, mokra.

Hitnu pomoć smo pozvali i odvezli su  je na  kliniku.

Sumnjali su na prelom ruke i kuka.

Bolovala je od opstruktivnog bronhitisa, i zbog nedostatka kiseonika u mozgu verovatno imala gubitke svesti i zbog toga češće padala, ovog puta najgore.

Smestili su je u sobu.

Dali joj trodon protiv bolova od kog je izgubila (po meni) osećaj za realnost i totalno se pogubila.

Imala je halucinacije, ma vidim, kao da već šeta po "onom" svetu.

Brat je anesteIolog, inače je on lečio, davao terapije a na toj klinici radio je njegov kum.

U sigurnim rukama je bila, bar sam tako mislila.

Sutradan kada smo došli u  posetu, ostale bolesnice iz sobe, uplašene, požale se da ih je psovala čitave noći i na njih vikala.

Kažu nam da je "videla"neko dete na natkasni jedne od njih pa sve mislila da će pasti sa nje. Grdila ona i urlala " pridržite to dete, pašće, kako vam nije žao".

Ispricaju one sve to nama, a mama gleda kroz nas pa u plafon.

Vidim ponovo, da je ona više "gore" nego tu sa nama.

Zakljucim da je to od onog trodona koji je primila, gde joj ga dadoše, mislim se.

Mama i brat

Brat je doziva "mama, mama" kao malo dete.

Jeste doktor ali džabe kad je sad "samo" njeno omiljeno dete.

Viknem na nju, pa kako joj nije žao, "dete " ( moj brat ) joj se "kida", plače.

Pa je kao grdim ne bi li je dozvala i vratila odozgo" 

Kažem joj da treba da se stidi što dete svoje ne gleda a ono plače. 

"Pogledaj u svoje dete, vidi kako plače", derem se.

Gleda me brat sa čudjenjem kakvu predstavu to sad izvodim, a ja instiktivno to radila, pa se uživela.

Čudile se i ostale bolesnice iz sobe, verovatno su pomislile "luda joj majka, pa i ona".

I jos nekoliko puta viknem, ona pogleda u nas bistrim očima, vidim " vratila" se i normalno poče da priča.

Sve bi uradila zbog svog sina, znala sam da bi se iz mrtvih vratila.

Ležala ona u toj bolnici, a oporavak bio spor i nikakav.

Nisam se mnogo mešala, smatrala sam da povrede nisu smrtonosne, naši doktori tu (brat i kum), biće dobro, nadala sam se.

Prvi maj, mi ga sa firmom proslavljalji, roštiljali na Adi.

Ako se neko čudi što sam slavila praznik a mama u bolnici u teškom stanju, odgovor je, nikad ne plačem i ne žalim unapred već sve što mogu činim da kraj bude srećan a ako ne bude, što bi rekla Skarlet O'Hara ( Prohujalo sa vihorom ), plakaću zbog toga sutra.

Došao i brat, vidim tužan i ćuti.

Pitam ga  šta je bilo, kaže između ostalog, "ode nam Milica, gotova je, neće se izvući".

Ma šta priča, ne mislim da joj je vreme a ni da su te povrede  smrtonosne.

Ruka je polomljena, kuk nije. Zar da umre od preloma ruke u šezdesetak godina?

To mu i kazem.

Odemo do bolnice i baš kad smo ulazili u sobu medicinska (neki skot) sestra je "sredjuje", pere i treba da je presvuče.

Drži bokal u  ruci i izruči vodu iz njega na mamu, onako, svom snagom pljusne na nju.

Mama ponovo u nekom polu svesnom  stanju ali reagovala na tu vodu, zaječala i odskočila sa kreveta.

Vidim da je vrela ili ledena voda.

Arlauknem  na tu sestru, pitajući šta to radi, kako je nije sramota, tako ni sa životinjom ne bi smela da postupa.

Ona meni na to odgovori da je to u stvari moj a ne njen posao, da je trebalo da je ja operem.

Ma kada je nisam prebila dobro je prošla.

Ej Srbijo, kako je pacijentima koji nemaju "svoje" doktore kad je moja majka ovo pred sinom i kumom doživela, a oni ćute.

Zaključim da će mi majka umreti od "ne brige", od torture, na "tuđ dan".

I mobilni su joj ukrali dok je jadna tu ležala, sigurno ona sestra koja je onako mučila.

Kažem bratu i njegovom kumu da je vodim kući tog dana pa ili će da živi ili umreti dostojanstveno na mojim rukama u svom stanu. 

Ćute oni kao deca a ne doktori iako se nisu slagali.

Bila sam odlučna i sigurna da tako treba da uradim.

Uz odluku morate preuzeti odgovornost a ja sam je u tom trenutku preuzela na sebe.

Izadjem iz bolnice, odem pravo da kupim pravi bolnički krevet da bi joj obezbedila zbog pluća, optimalan položaj ležanja.

Kupila sam joj i aparat koji pomaže disanju, zbog njenog opstruktivnog bronhitisa.

Kad je tetka ( mamina sestra ), saznala da sam je odvela kući rekla mi je da ako nekad "zaglavi" u bolnici, da je ne prepuštam "samo" doktorima  već da obavezno budem pored nje, da će se osećati sigurnije.

Pozovemo hitnu i odvezemo mamu kući.

Uneli je bolničari a ona dezorjentisana, nema pojma gde je.

Na noge ne može.

Podignu je na krevet, jedva, teška je bila, oko 90 kg imala.

Obezbedili mi sestru za negu kod kuće, za terapije, jer brat i ja imamo i obaveze na poslu, kako je ne bi ostavili ni trenutka samu.

Morala je da ima 24 sata negu i pažnju.

Leži ona, sve u plafon gleda, nema pojma gde se nalazi, ne prepoznaje sobe oko sebe.

Čitala sam da stare ljude kad smestiš u bolnicu baš te simptome dobiju, izgube se.

Ko zna koliko je u tim bolničkim sobama ljudi umrlo i duša njihovih šetalo.

Izgleda čim stariji bolesnik uđe, one se skupe oko njega.

Znači starije ljude nikako dugo držati u bolnici jer će umreti od "smrti".

Leži mama, gleda u plafon. 

Ni u toalet nije mogla da ode.

Kupio brat onu specijalnu stolicu jer do kupatila nije mogla, a dugo ni nju nije znala da koristi.

Krenem da spremam ručak da je "lepo" nahranim.

Brat i medicinska sestra sede u kuhinji i samo me gledaju nekako nemoćni.

Završim ručak i odem u sobu da mamu nahranim.

Zaboravila moja mama i da zine a kamoli da žvaće.

Proderem se ja, vidim reaguje i sluša.

Kažem joj da se pridigne, da zine, da žvaće i na kraju da proguta.

Ljuti se brat što se derem na nju, pomislio da je tretiram na surov način a u stvari samo sam pronašla način kojim ću je vratiti medju nas, u realan svet.

Imalo je efekta, oporavljala se, vratila se sebi i nama.

Ta sestra koja je bila sa nama kada smo došli sa mamom iz bolnice, nikad više nije došla.

Angažovali smo nove a brat i ja se smenjivali.

Učila sam je kako sa one (wc) stolice da ustane, kao dete kad pravi prve korake.

Sve je bilo u tome da joj pogled uvek bude uperen u visinu nikako na dole pa ni pravo.

Na taj način uspevale smo da stane na svoje noge.

Negovali smo je brat i ja. 

Stavljali i menjali pelene dok  nije ponovo naučili da u toalet ode.

Od prvog dana po povratku iz bolnice, promenila sam joj ishranu. 

Izbacila hleb, testa, "uvela" zdravu hranu, smanjila količine porcija.

Mama sve bolje i sve lepša.

Fizio terapeut dolazio i radio sa njom vežbe.

To vreme posle njenog oporavka, nikada optimalniju kilažu nije imala, kvalitet života smo joj podigli, bolje je disala, lakše se kretala.

Nikada svoje najbliže ne prepuštajte u njihovim bolestima samo doktorima.

Morate pomoći svojim mislima, energijom, razmišljanjem u svim pravcima jer bolest je obično posledica više faktora.

Pogrešna ishrana, način života, strahovi, lekovi, dovedu čoveka u stanje teške bolesti jer se napravi "vrzino kolo".

Izlečenje dolazi ako uspete da raspetljate taj splet pogrešne ishrane, navika i jačanjem psihe kod pacijenta.

Naročito je opasno kada se čovek zapusti i dodje u situaciju da dobije dijagnozu neke hronične bolesti i mora svakodnevno da uzima lekove koji znamo svi, jedno poprave, drugo pokvare.

Trajalo je to mamino "dobro" stanje nekih 5-6 godina.

Uvek je imala za to vreme neku ženu koja je pomagala u svemu.

Nabavka, pripremanje hrane, sredjivanje kuće, razgovori.

Stanje je ponovo počelo da joj se pogoršava, "vratila" preveliku kilažu i počela s vremena na vreme ponovo da "pada".

Jedno jutro, zakasnilaje  žena koja je čuvala, nekih pola sata.

Mama (ovan), precizna do "bola", iznervirala se, nije htela da je sačeka već ustala i krenula prema kupatilu i naravno pala.

Zove nas Bilja koja je u medjuvremenu došla i našla je na podu.

Hitno smo krenuli brat iz svoje a ja iz moje kuće.

Prvi put Miki kreće sa mnom, osetio da je ovo zadnji poziv u pomoć moje mame, to mi je i rekao.

Ponovo hitna, prevozi je uvijenu u ćebe.

Smestili je u bolesničku sobu a ona psuje Bilju, ženu koja je čuvala, śto je zakasnila, veruje da ne bi pala.

Prolazim kroz hodnike bolnice u koju smo je smestili ( da ne kažem ime ), na odeljenju na kom je mama, svi bolesnici "spavaju".

Sve sobe pune većinom starim ljudima, leže kao mrtvaci, mirni, ruke uz telo koje im se naziru ispod pokrivača, na ledjima su svi do jednog i "spavaju".

Čudno mi, zaključim da su svi pod sedativima.

Svi od reda.

Uplašim se jer sam sigurna da takvi lekovi moju mamu mogu da odvedu na "onaj svet".

Pitam brata (doktor), da li je moguće da su svi pacijenti uspavani?

Čudi se on mom pitanju, nije primetio, a ne vidi ni razlog, pa kaže, pitaće koleginicu- drugaricu koja tu radi.

Pitao je on da li je moguće da su svi uspavani, na sedativima, kaže, primetila njegova sestra (ja).

Potvrdi mu ona, jeste kaže "uspavani, tako sestrama lakše", i pita "tvoja sestra je doktor kao i mi?" 

Odmahnuo brat glavom, shvatila je da nisam doktor.

Sad se i on zamislio, bio je kao zdravstveni radnik, zgranut.

Odlučim da mama ne ide više u svoj stan, kod nas ću je smestiti.

Sve se to dešavalo u nekoliko dana.

Odem opet sa ljudima iz naše firme da prenesem onaj bolnički krevet i sve ostalo najpotrebnije kao i uramljene slike i njoj drage predmete.

Čekam ponedeljak ujutru, da je kod mene dovezu.

Sredila prostoriju za moju mamu, znam da ona ne želi tu da dodje ali ne pitam je, to je za nju najbolje, donela sam odluku.

Srećna sam, ispečem divnu pogaču u obliku cveta, legnem na "njen" namešten krevet.

Zamišljam kako se po prvi put u životu neće ničeg i nikog plašiti, ja ću je čuvati.

Sa četiri godine ostala je bez majke, kao siroče plašila se mraka i taj strah je bio prisutan sve do njene smrti.

Plakala sam, jecala, činilo mi se tad, od sreće.

Neće joj biti dosadno, puna kuća moje dece, tu je i žena koja kod nas u kući radi, koja voli mamu i ona nju.

Čujem mamu kako deci priča viceve, kako u šali psuje.

Mislila sam da tog dana ne idem u bolnicu, pa mama sutra izlazi.

Došao brat da vidi kako sam spremila kutak za mamu, podje u bolnicu, podjem ipak i ja.

Ponesem vruću pogaču i kajmak.

U bolnici, u sobi tetka pored maminog kreveta.

Nije me mama prepoznala.

Buncala nešto.

Sina jeste, pita ga za mene ali pored kreveta me ne vidi.

Pominje pokojnog tatu i mog svekra i kaže da su preko puta, pokazuje nam rukom.

Okrenuh se, mahinaln, naravno da ih nisam ugledala.

Ali, osetim, ona im je blizu, bliža njima nego nama.

Nahranila sam je i nadala da će do sutra izdržati, samo do sutra, posle je pod mojom zaštitom.

Nije, to jutro umrla je u bolnici.

Kada je brat otišao po nju, sačekao ga prazan krevet.

Zašto nije htela da dodje kod mene, zašto je otišla sa onom dvojicom, pitala sam se.

Posle sam sebi odgovarala, da nije bila pod sedativima ne bi se još rastala od svoje obožavane dece.

Po meni, nije to bio njen dan za umiranje.

Lekovi su je uspavali pa tako uspavana nije osećala našu ljubav koja bi je zadržala bar još neko vreme.

Da sam te noći bila pored nje, zvala bi je da se vrati, rekla bih joj ponovo da joj dete plače 
( brat), da ga ne ostavlja, pa kako joj nije žao da se on "kida" i da je doziva.

Ne bi ona otišla, ne bi je ona dvojica odvela da sam bila tu noć pored nje.

Na dan njene smrti, uveče pošla sam da spavam, legla i zažmurila.

Budnoj, u mraku tek spuštenih kapaka, prvo njen glas, onda i lik mi se "prikazao", ovog puta nasmejan.

Kao mesec, svetao i sjajan, u sredini krošnje komšiničinog oraha,  pored prozora moje spavaće sobe.

Pozvala me "Bebo!", tim nadimkom me zvala.

Ni jednu reč osim mog nadimka nije izgovorila.

U tom " Bebo!", karatak i jasan zvuk, odsečan, u njemu radost, spokoj, ljubav, ali bez pogovora i prilike da se odgovori ili razgovara.

Kao da je htela da mi kaže da ne brinem, da joj je sad sve lakše i da je "svratila" da se samnom pozdravi.