SAKUPLJAČICA ZNAČKI

 savet, pozornica, istina, nered u glavi, neću ponekad da se družim sa svojom decom, značke, stare porodične slike i snimci

SAVET

Retko žele odrasla deca savete od svojih roditelja.

Ako kažu da žele da popričate to je više želja da ih saslušate, nešto da im učinite, prema potrebi utešite ili da im savest rasteretite a nekad da bi ih pohvalili zbog neke donešene odluke ( bez vaseg znanja ) ili nekog učinjenog dela.

Možda savet ne žele da saslušaju da ne bi pokazali slabost, nemoć, neznanje, da ne bi priznali po nekad glupost, nama pred kojima žele da budu onakvi kakvi oni misle da mi očekujemo.

Vrzino kolo!

Ne očekujem od njih ništa osim da nadju put ka srećnom, zadovoljnom životu sa što više mira u duši i radosti.

Sve što čine i razmišljaju ako ih vodi prema tom osećaju, zadovoljna sam.

Znala sam još dok su bili mali da je moje da ih poučavam i da sam im primer za svaku životnu situaciju u kojoj sam se našla a kad porastu imaće svoj život, svoje društvo, prijatelje i ostale koji će biti medju članovima njihovog kreativnog jezgra.

Kao roditelj odrasle dece, mogu ( trebalo bi ) samo sa strane da pratim sastanke Upravnog odbora njihovog kreativnog jezgra.

Postajem sve češće zapisničar, sedim, pišem, pamtim, ređam informacije hronološki i čuvam ako im zatreba ili ako me ipak nešto priupitaju.

Zapisničar je onaj koji ćuti ( naučiću ), najviše sve govornike sluša i sigurno najviše od svega zapamti.

Pričaću samo ako neko od prisutnih učesnika zatraži da nešto od zapisanog pročitam.

POZORNICA

Kad sam postala majka stekla sam tog trenutka osećaj da sam se popela na binu, pozornicu i da je moja životna ( glavna ) uloga tog trenutka nastala.

Deca su bila moja najdraža i počasna publika.

Uživala sam u gajenju dece.

Sa toliko ljubavi, ponosa ali i čvrstine, to sam radila.

Bez ikakvog straha bilo kada, panike, sigurna u sebe i činilo mi se da to niko ne zna i ne ume kao ja.

Takva sam i sada.

Možda ih zbog toga sad po malo nerviram.

Znete, neki roditelji se povuku pred svojom odraslom decom.

Žene moje generacije imale su mnogobrojne zabrane od svojih roditelja pa muževa i ako se ne snadju, ne izbore za sebe već i prema deci postanu poslušne, dozvole da im oni nešto brane, jadne one.

Moja deca su moje ogledalo.

Slobodno neka kritikuju.

Podstaknuta su sa moje strane da mi govore ono što misle i rade ono što žele, naučila sam ih na vreme šta se nikako ne sme, haha, dok prutić nije zakonom zabranjen.

Svaki deo uloge sačinjen od poteza u životu, premeravani mojim merama za moral i čast, bili su javni, otvoreni i pred decom odigrani.

Svaki postupak i reči, sva dešavanja privatno ili poslovno Miki i ja smo pred svojom decom mogli da ispričamo a s' obzirom da nam je firma dugo bila u kući, skoro svemu bili su svedoci.

Nikad nije bilo nečeg ružnog, sramotnog, lažnog.

Ostaću na toj pozornici iako oni već prestaju da me kao nekad sa divljenjem posmatraju.

Profesionalci igraju svoje uloge i kad je publika u malom broju prisutna.

Ako ne bude ni jedne osobe u publici, zamisliću i ubediću sebe da je to samo proba, neće mi pasti teško.

Za sve situacije i faze u životu, davno sam se spremila i dočekujem jednu po jednu, sve unapred poznate.

Sići ću sa bine kad sa smrti pod ruku krenem.

Žao mi samo što je smrt ženskog roda pa ne mogu sa kavaljerom da je uporedim a onda ni sebe da predstavim kao damu.

Trudila sam se u životu da oko sebe sakupim ljude koji svi redom mogu mojoj deci ako zatreba, da se nadju u nevolji kao i u lepim dogadjajima a na pitanja, ako znaju, da im daju odgovore, savete.

Sa svim tim ljudima ljubav i poštovanje me povezuju.

Znala sam da će im jednog dana biti potreban savet nekog ko je stariji od njih a da od mene neće uvek hteti da ga traže ili saslušaju. 

To je normalno i ja sam se tako ponašala.

Zbog toga je jako važno sa kim se družite, ko vam ulazi u kuću, koga vaša deca imaju priliku pored vas da upoznaju i oni su sa vama na sceni, uloge ste i njima važne dodelili.

Svi smo povezani a sa najbližma sa kojima živimo i onima sa kojima se češće vidjamo preslikavamo se kao u sobi sa ogledalima.

                                                         








Pazite sa kim se ogledate.

ISTINA

Htela bih da budem sigurna da moja deca znaju da je biti u pravu, pravda, istina, istinite reči, sve to od malog značaja ako se ne sinhronizuje sa neophodnim vremenom.

Ni ja to nisam uvek primenjivala, strpljenje i mudrost nekad su mi nedostajali.

Biti u pravu samo po sebi nema upotrebnu vrednost.

Reči i potezi koje pravimo dokazujući pravdu su ključni za tokove našeg života a često je potrebno vreme za dokazivanje istine a ne samo suvo iznošenje dokaza i rečima njena odbrana.

Vreme je najveci prijatelj mudrog čoveka.

Možda se mojim prijateljima čini da sve radim odmah, momentalno, čak i u afektu ali nije tako.

Pišem ovo iz dubokih osećanja i proživljenih iskustava ne bi li ih deci prenela a ne zbog nametanja svog mišljenja ili dokazivanja mudrosti.

Ionako za nas pričalice ne kažu da smo mudrice.

Za neke stvari, stara sam čekalica.

Po prioritetu važnosti nečeg životnog, dužina trajanja dokazivanja je veća ili manja.

Važne stvari nazivaš tako jer sam odlučuješ i procenjuješ njihovu vrednost i penješ ih ili spuštaš na svojoj životnoj skali.

Različiti ljudi, različite životne vrednosti.

Više vremena moraš uložiti i sačekati, strpeti se, za one vrednije.

Samo se sitnice i gluposti rešavaju momentalno, često uz praskanje, viku, neki bes pa i uvrede.

Što krupnije - teže - mora tiše - više prvo iznutra, pa u pravo vreme - napolje.

Ponekad perfomans treba izvesti ili tuđ pokazati.

Sačekati živi primer onoga sto si želeo da dokažeš.

Nema boljeg čulnog doživljaja i kroz njega saznanja, spoznaje, od predstave pa makar bila i bez zvuka, tona, bez reči.

Nekad se nekom drugom dešava ono što si hteo da dokažeš i eto predstave za onog koji nešto treba da shvati, bez svađe, rasprave koje su bile moguće.

Misli su uvek prisutne pa kad predstavu ili slike vide, pokrenu se pa krenu kao reke koje idu prema moru da se spajaju.

Uliju se, sjedine i sve nam postane jasno, vidljivo, samo sebi dokazano.

Istinu nekad zbog ljubavi i poštovanja ili samo poštovanja prema nekoj osobi, treba prećutati.

Neka istina mora ostati skrivena, moraš je nositi sam, ma koliko teško bilo.

Samo ratnici mogu istinu koja može nekog da povredi nositi sami, osamiti se i lizati svoje rane bez pomoći sa strane.

Par, on i ona imaju dve istine.

Par ima različita sećanja za iste događaje, odgledane vesti, knjigu pročitanu.

Najveći prijatelj para je vreme.

Ako vremenu ne daš prostora, požuruješ ga, neprijatelj ljubavi postaje.

Treba samo imati strpljenja

Par ste ne kad vas neko venča, matičar ili pop već kad spoznate da ste odlucili sve svoje vreme provesti pored te osobe, dok ste živi, bez premišljanja, odluka je to ozbiljna i onda vreme radi za vas dvoje i živite u istini.

NERED U GLAVI

Znamo da u mozgu čovekovom ima puno mesta, neiskorištenog prostora kao i funkcija koje se ne koriste dovoljno.

Kažu ako ga ne koristiš, slabi.

Kao neki mišić koji stalno treba vežbati.

Čitala sam u jako zanimljivom tekstu o dominantnoj strani mozga i optimizaciji moždanih funkcija, da komunikacija na društvenim mrežama ne treba da se smatra gubljenjem vremena za one koji žele da osnaže levu stranu mozga.

Ovim mojim zapisivanjem i objavljivanjem zapisanog vežbam levu moždanu hemisferu, haha.

Bez obzira na taj veliki prazan prostor, ono čime popunjavamo memoriju treba da je povezano, složeno.

Foldere moramo praviti, informacije prepakivati, povezivati, odgovore na pitanja tražiti i na pravo mesto dodavati.

Ako su nam misli, iskustva, sećanja, razmišljanja i informacije kao i pitanja raštrkana, nabacana, nisu po folderima, nećemo moći da im pristupimo u situacijama životnim koje se često ponavljaju a brzina je nekad za spas ili srećan ishod neophodna.

Da bi pojedine vijuge aktivirali, ne sme nam u glavi biti nered.

Desilo mi se skoro da sam bila prazna, onako ružno i tužno, meni nesvojstveno.

Odem kod frizera, spas da potražim, možda vam se čini površnim ali svako treba da koristi i da se diže, tako što će početi od makar i nevažnih, životno bezvrednih stvari.

Važno je samo da se iskra pojavi pa makar i jednim šišanjem i farbanjem ili pojedenom čokoladom, ispeglanim vešom, popravkom nečeg što je pokvareno ili za nas žene "velikim spremanjem". 

Zove me žena koja je robu od naše firme naručila, silne televizore, da dodje da ih preuzme i neki keš depozit navodno da donese.

Kažem joj, ok, da dodje i pomislim naseg Stanka da pozovem da proveri na sajtu NBS da joj firma nije blokirana.

Mogla sam i sama preko mobilnog ali nisam.

Kao ovca ispred vuka, u firmu sam pred nju pravo od frizera došla.

Ona sedi, osećam prevaru ali sam blokirana.

Ne progovaram.

Zaboravila da joj firmu i tekuće račune proverim a i Stanka da zamolim da to uradi.

Ona priča, laže, ćutim, odlazi ona, nekog čoveka povela svu tu robu da utovari.

Ode, naravno bila je u blokadi, posle su je uhapsili.

Prevaranti organizovani.

Ne znam šta mi je bilo.

Verovatno su mi se misli zapetljale u glavi.

Nisam glavu davno, do skoro provetravala, foldere nisam pakovala, sećanja mi se tako zagubila, instikt je bio živ ali neupotrebljuv.

Nije bitno koliko para mi je ukrala, važno je da sam od skoro mozak izluftirala, sećanja povratila, foldere nove pravim, stare prepakujem, otvaram a pare ću da zaradim.

Radijem se kad u njima nadjem misli koje su oživele, divne priče proživljene, pa i neke ne tako lepe, svaka je čim sam preživela, moja anegdota postala.

ZNAČKE

Moj život čine značke na koje u hodu nailazim, po putu ih sakupljam, kačim u svoj um na različitim mestima.

Često svoje znacke drugima na puteve njihove postavljam lepo i lepe, da ih uzmu ako su im potrebne.

Znate da se ljudi značkama više menjaju nego što ih prodaju i kupuju.

U zavisnosti od vrste znački, uparujem ih ili formiram seriju od sakupljenih koje se jedna na drugu nadovezuju.

Neke samostalno stoje zakačene i čekaju moje nove dane i nove značke čime se pravi neprekidan niz uz prepakivanje u njihovom albumu, mojoj glavi.

Ima raznih i vadim ih i premeštam svakodnevno, prema potrebi.

Značke od ukusa, mirisa, boli, dodira, vida, sluha preko besa, sreće, gadjenja, pamćenja, sećanja, motivisanja, mišljenja, rasudjivanja, emotivnog ponašanja.

Značke, moj album, stvaraju mi energiju koju najviše na ljubav trošim a značke od strahova izbegavam.

Kada na njih na putu naidjem, šutnem ih, njih ne sakupljam.

Divim se korisnosti svojih znački, medjusobnoj povezanosti i lepoti.

Sakupljajući značke osećam se kao da se sportom nekim bavim.

Svi me pitaju kada me sretnu ili nove ljude kad upoznam da li nešto treniram.

Kažem ne i da nikad nisam, samo mentalne vežbe svakodnevno radim malo u firmi i po kući naravno sve što treba.

Kako ljudima da kažem da sakupljam, pakujem i prepakujem svoje značke a neke poklanjam drugima?

Da me taj hobi održava zdravom, vitalnom.

Kako da im kažem da je neka njihova reč pri susretu našem značka moja manja ili veća postala a neko od njih možda značka velika, sjajna.

Ne mogu da im kažem da će i oni od mene neku poneti.

Znaju oni da su nešto poneli ali ne znaju da ja to značkama nazivam.

Naočare za vid nove, lak za nokte neke posebne boje, salvete za serviranje, čaše, igla i konac, knjiga, reči neke pesme, kap kiše, nečiji lik u mojoj glavi, san odsanjan pa zapamćen i ispričan, pogled, osmeh, novi sundjer za sudove, susret i reči, reči, to su moje značke. 

I sunčev zrak, nalet vetra, grmljavina, iskra vatre, čine moje značke.

Ima ih hiljade, svakog dana bar jedna, i uvek sa nekim razlogom i nikad ništa bez razloga.

Da nisam sakupljačica znački ne bi vam sad ovo pisala a ni tekstove pre.

Prva značka vezana za moje zapisivanje bila je mejl koji sam poslala Miloradu Paviću, književniku.

Druga, kada me njegova supruga Jasmina Mihajlović pozvala kod njih na kafu da se upoznamo.











Čitavu kolekciju sa njima sam sakupila.

One su među najsjajnijim.

Milorad Pavić je na žalost umro ali od Jasmine dobijam značke i dalje.

Draga moja Jasmina zna da njene posebno čuvam i volim.

Svaka od mojih znački ima svoje značenje, signal mi šalje.

Bez misli mnogobrojnih ali lepih, čistih, ne bih znala značke svoje da poredjam.

Verujte da po neka milione može da vredi što se posla tiče.

Neka je neprocenjiva zbog vrednosti emotivne.

Mogu iz iskustva da tvrdim da emotivne značkice pomažu u poslovanju, ne možete da zamislite koliko.

Informacije zlata vrede a dobijate ih više ako ste okruženi ljudima koji utiču na vaše emocije kao i vi na njihove.

Pod emocijama u poslu mislim na poštovanje, prijateljstvo i delenje istih moralnih vrednosti.


I kad je od nekog ili nečeg ružna, volim je, moja je i sigurno će me do nove lepše putem dovesti ili će uz neku staru, lepu, koja do tad nije ničemu služila, ležala beskorisna a ja znala da će koristiti, ovu ružnu je čekala i sad su lep par u mojoj ogromnoj kolekciji znački.

Svaku svoju značku iako mi je to hobi, ne stignem da sa puta podignem, nekad je od umora ne vidim, prodjem pored nje a sigurno ce mi nedostajati.

Nisam vam rekla da na te preskočene, ponovo naidjem, kasnije ali nekad ni to ne ispadne loše.


Čarobne su moje značke, svaku iskoristim, iskombinujem, od njih uvek na kraju samo lepo dobijem.

NEĆU PONEKAD DA SE DRUŽIM SA SVOJOM DECOM

Ne treba u život svoje dece da se mešam i neću.

Možda to čine ljudi kojima su deca njihova neka vrsta znački, ona su im hobi, dosadno im bez njih.

Meni nije nikad dosadno.

Sad od kad svoja sećanja i razmišljanja zapisujem, samo čekam da mi prebace da ih slabo slušam, gledam, zovem, kuvam...da sam ponovo u nečemu preterala, haha.

Deca, ona koja nisu više mala, često vam greške traže i nadju nešto da vam prebace, uvek im nešto od vas nedostaje.

Valjda njima tako u životima lakše.

Uvek je majka za nešto kriva.

Ako se meša, naravno da jeste ali i ako se ne meša ili kaže "živite svoje živote" i tad će deca reći da nismo u pravu, da ne može to tako.

Rekla sam deci pre mesec dana da jedno vreme ne bi da se sa njima družim, odrasli su i malo bih da se osamim, čudili se pa mi rekli da sam luda.

Pitali me otprilike, "kako to može, ti si majka, ne mozes te reči u razgovoru sa nama da koristiš. 

Moraš uvek da hoćeš sa nama da pričaš. Da se naljutiš na nas, da nas grdiš ali nikako da nećeš sa nama da se družiš i da razgovaras. Nikad nismo čuli da je roditelj neki to svojoj deci rekao".

Iskreno da vam kazem, možes tako kad ih imaš troje i kad su odrasli.



Znaš da će se okupiti, udružiti, biti zajedno i da nikom nista neće faliti.

Jedno o drugom će brinuti, jedno drugo, treće, posavetovati.

Ako su me naljutili, razgovorom medjusobnim doći će oni do tog saznanja pa ću izvinjenje dobiti.

Dusko Radovic je rekao "Uz svu vašu brigu, jedno dete uvek može da se izgubi u životu. Tamo gde ima više dece, jedni drugima pomažu da se ne izgube."

Ni vučica u čoporu, kada deca njena odrasla pored nje žive, ne mota se oko njih vec ih tretira kao sve ostale članove njihove grupe.

Ako je iznerviraju sigurno ih odgurne ili se sama udalji.

Ne nutka im hranu a odrasla deca pomažu oko odgajanja njenih novih mladunaca.

Zna se red u prirodi i malo više bi trebalo nju i živi svet u njoj da posmatramo.

Različite životinjske vrste različita pravila, zavisi sa kojom želite da se poistovetite.

Meni se svidjaju vukovi, planiram u neko blisko vreme kod tatu majstora da odem i da mi vuka i vučicu istetovira, možda i mladunce njihove, haha.

Jedno sam sigurna, ženka - majka odgaji mladunče, nauči ga da se hrani i prekida sa brigom oko njega u odredjeno doba, kada se smatra odraslim.

Kako da postanu "ljudi" ako sa njima kao sa čovekom ne komuniciras već si majka servilna i non-stop zbog nečeg zabrinuta ili previše znatiželjna.

Ljudski mladunci su čudna vrsta.

Kada odrastu a još žive u vasem leglu, polako prestaju da vas poštuju kao vodju čopora.

Ne bi trebalo tako da bude već svoj čopor da osnuju i da se udalje.



Kao sto sam već pomenula, sitnice se rešavaju galamom, larmom a krupnijje stvari, tišinom i odredjenom količinom vremena.

Kada se mnogo naljutim zaćutim, ostanem bez teksta.

Više je u mom slučaju ta tišina korisna nego hiljadu reči.

Svi ti nešto pričaju kako mora, kako treba.

Ne želiš deci to da radiš, tako da im pamet soliš a ni da dozvoliš da im drugi to čine a onda se desi da se oni okrenu prema tebi pa počnu sa pričom šta i kako bi trebalo a šta ne bi nikako.

Lepo sam vam rekla, jedno veliko "vrzino kolo".

Velika porodica iz koje kreću u svoj život nove, mlade porodice, trese se sve oko nas.

Preživećemo.

Imam vremena a imam i strplenja, ljubavi naravno najviše.



STARE PORODIČNE SLIKE I SNIMCI

Da li se  neko od vas plaši stare slike da gleda?

Što se više starih slika plašiš, to te više neka griža savesti progoni.

Čak i kad si sve najbolje uradio što je moglo, uvek kada prebiraš po prošlosti pomisliš da si negde nešto pogrešio.

Treba biti hrabar, odgledati s vremena na vreme stare filmove, snimke, slike i priznati sebi greške ako ih uočiš da bi preostalo vreme iskoristio kvalitetnije i dobrim loša sećanja potisnuo.

Nekad samo da bi se dobro isplakao jer to po nekad prija i olakšava.

Često gledam stare slike.

Sve složene po albumima, novije po folderima kompjutera i kopirane na eksterni hard disk.

Čuvam i sve stare filmove koji su se nekad razvijali da bi te slike dobili.

Kasete redje gledam ali većina je na dvd prebačena.

Ima u njima znački koje sam izgubila iz vida i koje treba da pokupim i na svoje mesto stavim.

Nedostaju u kolekciji, prazno mesto stoji, na njih čeka.

Tek kad su značke na pravom mestu u mojoj glavi dobijem šansu da mi se želje ostvare.