VIRTUELNA OGNJIŠTA I PAKOVANJE HEROINA

stari običaji, nomadi, najstarije - najbogatije porodice na svetu, preci i potomci, seksa sve više a dece sve manje, budućnost, porodično stablo. zdravlje, ropstvo i porez, štiteći životinje štitimo ljudski rod, zločinci i moral, crkva, laži, buđenje, velike porodice, slava - pop - heroin - mafija, moja porodica - moja obaveza - moj posao


STARI OBIČAJI

Ove godine, ovog maja, proslavismo mi Pavlovići prvi put Djurdjevdan pa mi se stare misli sa novim razmišljanjima sastaviše.

U ne tako ( po meni ) davno vreme, muško dete bi nasleđivalo kuću roditelja iz koje je već poteklo više generacija te porodice.

Ženska deca, odricala bi se svog prava na nasledstvo nad imovinom u korist brata.

Dobijale bi devojke svoj miraz, zemlja se nije usitnjavala, kuća se čuvala i po potrebi doziđivala, proširivala, ako je više muške dece bilo.

Tad izraz "moje ognjište", imao je smisla.

Kuća i imanje ostajali su muškom detetu koje je nastavljalo da živi na istom mestu kao njegovi preci noseći isto prezime, slaveći istu slavu.

Taj običaj je bio logičan pre više od pedeset godina.

Najveća kazna, nesreća za jednu porodicu, bila je da nema muškog potomka, da se loza "ugasi", nestane.

U jednom periodu ljudi su sprovodili taj običaj nasledjivanja a nije imao smisla i nije bio pošten.

Kada je Tito započeo industrijalizaciju zemlje, otvarao fabrike, mladi "poleteli" u gradove, napuštali sela, mnoge sestre i dalje su imovinu prepuštale braći iako su oni u roditeljsku kuću išli samo u goste kao i one.

Pamtim vreme kada je bilo sramota da sestra prihvati nasledstvo iako brat ne živi u roditeljskoj kući pa možda i nema svoje muške potomke.

Kada je postojala opasnost da naslednik prokocka ili propije imovinu predaka, sestre bi im i tad nasledstvo prepuštale a "loš" naslednik, smatralo se nesrećnom sudbinom te porodice.

Nije taj običaj više imao smisla u selu a u gradovima, izgubljen je još pre toga.

Da li znate da su u Turskoj ženskoj deci u nasledstvo, kao miraz davali zemlju na obali, pored mora.

Nije bila obradiva, mislili bezvredna.

E, danas su zetovi njhovi kao i ćerke milioneri.

Svi oni hoteli u koje mi Srbi rado idemo, vlasništvo su nekih ćerki ili su zemlju prodale pa ih je neko drugi sazidao ali sigurno su dobro zaradile.

Posrećilo im se iako su bile u nasledjivanju na poslednjem mestu, haha.

NOMADI

Ljudi su u današnje vreme kao nomadi.

Sele se često, posedovali nekretnine ili ne.

Nekadašnji nomadi selili su se i putovali u grupama sastavljenim od više porodica, kao malo gradovi.

Sad se ljudi sele sami, usamljeni odlaze i na nova mesta se useljavaju.

One koji žive u blizini mesta njihovog doseljavanja nije briga ko su, odakle su došli, "čiji su", kao ni ove što dolaze, medju kakav narod su se nastanili.

U ovo potrošačko doba stanovi i kuće prodaju se, kupuju  i menjaju čini mi se češće nego automobili.

Čupaju se porodicama koreni.

Nisu koreni vezani za zidove i cigle, ni za ognjište, struja ih je funkcionalno zamenila, druge su stvari stvarni problem.

Koreni su u našim dušama u dušama naših predaka a gaje se poštovanjem i ljubavlju kao i sećanjem.

NAJSTARIJE - NAJBOGATIJE PORODICE NA SVETU

Znamo da su današnje najbogatije porodice sveta stare više stotina godina.

One dobro znaju kako se čuva "ognjište" i uvećava stečena i nasleđena imovina.

Naravno, kroz vekove su sakupili, otkupili, oteli, kako hoćete, veći deo imovine raznih država.

Dok smo mi našu usitnjavali sav taj sitnež slivao se u njihove džepove.

Znate ono, mala vrednost - niska cena - veliki obrt - veći prihod i dobit.

Nekad su začetnici njihovih familija bili jedan čovek i jedna žena, kao i naših.

Htela bih da verujem da su se voleli, potomstvo stekli, mudro ih poučili, mora da je bilo ljubavi.

Šta ih je posle izvitoperilo, neki djavolu počeli da se mole, zlato sigurno.

Rotšildi, jedna od najbogatijih porodica na svetu, sa korenima od osamnaestog veka, brakove je medju sobom sklapala, incest su činili da im se bogatstvo ne bi rasulo.

Takvi ljudi, porodice bolesne, svet i živote nam kroje.

Oni zli, prodali dušu djavolu ali zajedno kroz vekove, rame uz rame a mi da dozvolimo da nam se seme zatre, porodice upropaste.

I djavo zna da je bolje ako se udružuje pa složno prema cilju.

Mada, danas i naša deca znaju, što bogatiji, to lošiji.

Postoje i neki lepši primeri.

Najstarije porodice na svetu na svetu, koje svoje poslove vode i po 10 - 13 vekova, više od pedeset generacija ali ne manipulišu svetskim bogatstvom i resursima ili ljudskim životima.

"Hotel u Japanu pod imenom Nisiyama Onsen Keiunkan, koji se nalazi u Jamanašiju, datira od 705.godine i vode ga 52 generacije jedne iste porodice."

"Stiftskeller St. Peter je najstariji restoran koji još uvek i bez prekida radi, u Evropi, pa i svetu. Osnovan je 803. godine. Nalazi se u Salzburgu, u sklopu manastira Svetog Petra.

PRECI I POTOMCI

Ne pričam ja o bogatstvu, nekretninama ili porodičnom biznisu.

U Srbiji su komunisti to presekli.

Želim da pričam o duhovnim vrednostima, dušama  i sećanjima naših porodica.

Mnogi od nas, naši roditelji a skoro sva naša deca, dalje od dede i babe ne znaju imena svojih predaka.

Ne znamo ništa o njihovim životima, snovima, sudbinama pa ni naslednim bolestima.

Iščupani nam koreni, biljka bez korena teško može da vegetira.

Komunizam nametnut pod parolom "svi jednaki", ali u snovima, oduzeo je nama Srbima porodična sećanja ali i teško stečenu imovinu.

Bogati naterani da se stide svog bogatstva, prošlosti provedene u njemu a siromašni, proleteri, stideli se svog siromaštva.

Svi zajedno predali se zaboravu.

Predstavili nam da je život počeo četrdesetih godina, pre toga, želeli su da mislimo da ništa dobro nije postojalo.

Da ne pominjem delove naše teritorije krvlju kroz vekove branjene i čuvane.

Posvadjao komunizam porodice, roditelje, decu, braću, sestre.

Zabranio običaje.

Srbima komandir rekao da Bog ne postoji.


Više su druga Tita voleli od roditelja pa i dece svoje.

Šta je to u nama Srbima da prvi potrčimo, prvi pomislimo da je vreme globalnih promena baš za nas stvoreno pa medju prvima stradamo.

A vladari sveta, prenosili svoja saznanja, imovinu, sa kolena na koleno do današnjih dana hiljadu godina, dok nas skoro sve na planeti nisu okupirali i porobili.

Ubedjuju nas da nije važno imati i muško dete koje bi nastavilo da nosi naše prezime a svoje vuku kroz vekove, bolestima, lažima, krvlju nevinih opterećeno.

Silom a sve pod velom demokratije, jednakosti, uče našu decu da ne moraju da se razmnožavaju u porodici već da mogu živeti u istopolnim brakovima a decu da stvaraju veštačkim putem ili da ih kupe od neke surogat majke ako su im uopšte potrebna.

Ljudi danas sve češće umiru u tuđim stanovima, sobama, bez imovine, bez svojih potomaka.

Rađa se po jedno dete, razvodi su svakodnevna pojava.

Niko ništa i nikog ne želi da trpi.

Slikaju ljudi danas sami sebe, dive se svom liku a o delu, izgleda da niko nikog ne pita.

Interesovanje je najveće za to koliko ko ima PARA.

Dolar, evro, jedinica vrednosti ljudskog života.


SEKSA SVE VIŠE A DECE SVE MANJE

Seks je odavno svakodnevno na programu nekog od kanala televizija u svom najružnijem i najskaradnijem obliku.

Često možete pročitati da seks sve leči.

Da je to istina i životinje bi naskakale jedna na drugu svakodnevno, mužjaci na ženke, bez odabranog partnera, kad osete instiktom neku opasnost ili nevolju.

Zašto one ne leče stres seksom?

Doduše, mačke su čini mi se izuzetak, najbliže su ljudima.

Pored ljudi žive, sve mi se čini da su ranije samo u februaru arlaukale i parile se a sad ih preko čitave godine čujem da se dozivaju i kao kad bebe plaču ispuštaju zvuke.

Čovek postaje jedinka, sebična, sama sebi najvažnija a takav je slab, ranjiv, lako oboli, nikakav, mada toga nije svestan.

BUDUĆNOST 

Neki ljudi su vizionari i pre sagledaju budućnost od ostalih.

Ta sposobnost može da ih odvede i na pogrešne puteve.

To što vide "kako će biti", kako bi moglo da bude, mogu da pomisle da tako treba da bude, da se prepuste zloj sudbini.

Možda im se "kazuje" kako bi loše moglo biti da bi to sprečili, nešto učinili.

U stvari, moraju se dobro zamisliti.

Da li je taj prikaz koji se nekom pre ukaže iskonstruisan sa nekog mesta, od onih koji čuvaju svoje porodice nekoliko stotina godina.

Zašto njihova loza nije ugašena?

Zašto oni prenose svoje prezime?

Većina današnjih uspešnih ljudi u Srbiji su oni koji znaju svoje porodično stablo dublje u prošlost.

Svi ostali mogu da bljesnu kao "svici" i nestanu sa prvom poteškoćom na koju naiđu.

PORODIČNO STABLO

Teško je danas imati jednu kuću iz koje će poteći potomci, ostaviti je jednom muškom detetu a ono dalje svom.

Ali može se napraviti "porodično stablo", davati po primerak svakom detetu kada krene u svoj život, da stvara svoju porodicu.

Onda, ako njihov partner nema svoje stablo izradjeno, pomoći, naučiti ga kako da ga napravi, pa tako kompletirano oni da predaju svojoj deci.

Sve se ponavlja u životu, kao što kažu i za istoriju.

Često su sudbine članova porodice preslikane od sudbina predaka ali mi o njima ništa ili nedovoljno znamo.

Kažu da je znanje moć ali ne učenjem samo onog što nam kroz školovanje nameću, već prvo od najbližih starijih krvnih srodnika, roditelja.

Zamislite da imate to stablo i pored svakog imena zapisano o životu tog pretka, njegovoj sudbini, koliko bi pomoglo da se neke greške ne ponove i da se spreče a neki talenat lakše otkrije.

Juče sam pričala sa meni dragom osobom o njenim ćerkicama.

Kaže da su jako muzikalne i talentovane za slikanje a ona, njihova majka, ne zna od koga su to nasledile.

Započela sam ovaj tekst juče ujutru, pa sam imala spremnu priču.

Rekla sam joj, kada bi imala porodično stablo i priče o precima njenim i muža svog, znala bi od čije sudbine deo će njena deca poneti sa sobom u život.

Možda od neke prababe ili pradede, njihovih sestara ili braće potomci su slikari, umetnici.

Možda žive u Parizu, Londonu, priredjuju izložbe, koncerte.

Na žalost u Srbiji je postalo pravilo da na primer unuci mog brata i moji za  20 - 30 godina budu jedni drugima "ništa", daljnji rodjaci, ili još gore, da se ne poznaju.

Prošlo leto bila sam u majčinom selu, sredjivali smo staru porodičnu kuću.

Ugledala sam sliku devojke, ćerke rodjene sestre mog pradede Ilije, znači baba mi dodje.

Iznenadila sam se, devojka je toliko slična mojoj najmladjoj ćerki Mariji.

Podsetio me lik njen na moju ćerku, samo što je Marija uvek nasmejana.

Fotografija crno-bela, devojka lepa, pamet joj iz očiju prosto probija ono parče papira.

Vidim pamet ali i neku zamišljenost, setu.

Učinilo mi se da nije želela da se slika, nekom iz inata.

Ispred nje urolana neka diploma, radni sto, olovka, školovana devojka u to doba.

Kakva joj je bila sudbina, zamislila sam se tad, jer moje dete na nju liči.

Na drugoj slici, prikazaću vam obe uz ovaj tekst, moj pradeda Ilija Pavlović.

Već sam vam pisala da se moja majka kao devojka prezivala Pavlović.

Njen otac zvao se Pavle Pavlović Paja kao i moj svekar, Mikijev otac.

Moj Miki je rodjen 14.novembra na slavu Vračevi, mog dede Paje.

Pradeda Ilija bio je demokrata pre drugog Svetskog rata.

Čovek od autoriteta, hrabar, odvažan.

Imao je tri sina i ćerku.

Jednog sina poslao u partizane, drugog u četnike a trećeg ostavio ( mog dedu ) kod kuće da im se ognjište ne ugasi.

Oba sina koji su otišli u rat ubili su Nemci.

Imovinu i zemlju posle rata oduzeli su mu kao i ostalima, rekli da je višak, da mora da se podeli onima koji nisu imali.

U selu si ljudi znali, nisu imali oni koji su bili lenji ili puno pili, svi drugi sticali su i radom zaradjivali, umnožavali.

Jednom prilikom pradeda Ilija naidje na lopova koji mu sekao i krao drva iz šume.

Uhvati ga, veže mu ruke i dovede u dvorište svoje kuće, priveže ga za drvo.

Hteo ujutru u policiju da ga odvede.

Snaja iz kuće pored, sažali se, ne znam zašto i odveže lopova tokom noći a on pobegne u svoje selo, susedno, Stragari.

Prodje neko vreme od tad, moj pradeda podje u Stragare, pijačni dan bio.

Kada je prolazio pored kuće onog lopova što mu pobegao, istrčaše deca njegova, sinovi i ćerka.

Počeše na mog pradedu da viču i pušku iznesoše i baš onaj lopov uperi je u njega.

Bilo ih više, oboriše ga ali pradeda Ilija izvuče pištolj i iz ležećeg položaja napadača ubije.

Nije odgovarao, samoodbrana bila.

Razmišljamo mi njegovi potomci često o tom dogadjaju.

Da li je moralo tako da se odigra, da li neko od nas možda zbog te samoodbrane njegove ispašta u svom životu.

Ipak je jedan život oduzet makar i u samoodbrani.

Ovo je priča koja se tiče duše, hrabrosti, pravednosti, preispitivanja, griže savesti

a sad ću nastaviti o zdravlju tela.

ZDRAVLJE

Farmaceutskoj mafiji takodje odgovara da ne znamo od kojih bolesti su nam preci umirali.

Čovek živi sa svojim lošim ili pogrešnim navikama, hrani se današnjim koncentratom od hrane i kad oboli, pravo kod doktora gde dobije dijagnozu neke hronične bolesti, prepišu mu lekove.

Obično mu kažu da treba da ih pije do kraja života.

A taj kraj je onda jako blizu a i ako nije, kvalitet života je nikakav, živi leševi hodaju oko nas.

Hronični bolesnici nemaju planove, radost, nisu srećni već samo o toj bolesti pričaju i naravno o svojim lekovima.

Život provode u žalosti nad samim sobom.

ROPSTVO I POREZ

Robovi smo mi.

Imamo virtuelnu slobodu, zdravlje, kao i virtuelno vlasništvo nad životom i nekretninama.

Ako si kupio parče zemlje i platio porez, sagradio kuću i opet platio porez na sav materijal i ostale dozvole, dažbine, zašto bi morao da plaćaš i dalje porez?

Razumem porez na dobit od poslovanja, porez na zaradu, ali porez na ono što je tvoje, pri čemu si sve obaveze platio.

Jedini zaključak je da je ta kuća tvoja samo virtuelno.

Znači ako jednog dana nemaš da platiš, kuću će ti oduzeti.

Onda nije ni bila tvoja.

Dao si novac a nisi stekao vlasništvo, već si kao podstanar.

Pravi vlasnik je država u kojoj živiš.

A mi nismo vlasnici države i nije budžet državni u našu korist formiran, kao što ni političari nisu naši predstavnici koji su uposleni sa naše strane.

Kako trenutno stvari stoje, vlasnici su par globalnih porodica.

Oni daju priliku političarima u čiju pobedu na izborima se umešaju preko svojih kanala, da kad dođu na vlast pljačkaju za svoju korist.

To im je plata za vlast koju su "osvojili" i što porobljavanje naše države pomažu da se nastavi.

Naterali su nas da zaključimo da je jevtinije kuću, još bolje, stan da iznajmljujemo nego da ih posedujemo.

Ako dodje to doba da ostane jako malo "običnih" ljudi posednika nad nekretninama, cene stanovanja biće toliko velike da će ljudski rod živeti u nekoj vrsti logora.

Ti logori biće velike spavaonice sa puno kreveta, možda ni tuševa neće biti već će nas šmrkovima prati kao neke životinje.

Radićemo za hranu koji će nam davati, sigurno neće biti puna vitamina, minerala, enzima, neće te obroke nutricionisti sastavljati.

ŠTITEĆI ŽIVOTINJE ŠTITIMO LJUDSKI ROD

Ličiće te ljudske farme ( logori), na današnje životinjske.

U pravu su borci za prava i zaštitu životinja.

Ako ne sprečimo danas ružno i surovo ponašanje prema tim živim stvorovima koji žive sa nama na ovoj planeti, sutra će ljudski rod završiti kao životinjski.

Ne jede mi se meso već godinama.

Ribu bih jela a voće i povrće obavezno.

Od kad imamo Rokija, našeg maltezera, sedam godina, svaku životinju u oči gledam i razmišljam kao o čoveku, kakav život živi, da li je srećna.

Ko sebi pravo daje da ih zlostavlja, muči, ubija?

ZLOČINCI I MORAL

Sve je danas jasno.

Kao na dlanu, zapisano, uporedjeno, merljivo.

Koji narodi druge su pobili, genocide izvršili.

Kako su se najbogatiji obogatili.

Zločinci koji ni ratne odštete nisu svima isplatili več su danas ponovo veliki, bogati, kroje sudbinu nama, malim narodima.

A mali smo jer smo za slobodu svoju ginuli, paktove sramne nismo potpisivali, nismo se potčinjavali.

Svi znamo šta je bilo kroz istoriju, to vam je kao porodično stablo naše majke Zemlje.

Postoje već napisane knjige novijeg datuma "kratke istorije sveta"...

U njima možete pročitati baš o onim porodicama koje sam pomenula.

Svaki rat, krvoproliće, stvaranje bankarskog sistema, sve je njihova zamisao.

Kreditirali su ratove dajući novac obema zaraćenim stranama, kažu od Napoleona a verujem i pre njega.

Pa i cara ruskog Nikolaja i porodicu njegovu su zverski pobili zbog bogatstva kao i Gadafija u današnje vreme kome su mnoge evropske države dugovale pare, Italija i Francuska na prvom mestu.

To vam je kao kad čujete da su ubili nekog u komšiluku, pošten, vredan čovek bio ali dugovao mu neko pare ko nije želeo da ih vrati, već ga ustrelio.

Onaj manji gubitnički ulog svetski bankari nadoknade posle primirja od ratnog pobednika kod su izforsirali.

Posle prvog Svetskog rata, čudeći se kako su Srbi preživeli, prekrojili su put naš, zatvorili ga stvaranjem Jugoslavije.

U nedra nam zmije ubacili.

Po meni, najveći grešnik Srbije je kralj Aleksandar, koji ne uze zaslužene tetitorije već napravi državu sa neprijateljima i naša deca mogu zbog toga da ispaštaju.

Za vreme njegove vladavine došlo je do ujedinjenja srpske crkve 1920. godine, globalizacija, a prvi patrijarh se zvao Dimitrije Pavlović, prezimenjak.

Carigradska patrijaršija je to ujedinjenje odobrila posle isplate 1.5 miliona franaka.

Oduvek se "sve" kupovalo.

CRKVA

Krune, države pa i crkve... 

Katastrofalnu grešku su napravili kad je crkva srpska, donela neku vrstu ukaza ( čitala sam da je dukata puno i za rad toga dala ), da su Srbi samo oni koji su pravoslavne vere.

U odbrambenim ratovima narod masovno stradao i ginuo, veliki deo zbog veroispovesti crkva oterala i sad smo mali narod.

Zašto je crkva to uradila kad su Srbi bili i katolici i Muhamedove veroispovesti.

Pa u Turskoj devet miliona potomaka srpskih živi i bolje od nas Srba pravoslavnih o svojim precima priče, imena i prezimena pamte.

Sa kolena na koleno ih prenose.

Katolici Srbi u Hrvatskoj, ostadoše Papi na poklon kao i zemlja, more.

A danas, Srbi su i bezbožnici, ateisti i svi bilo koje veroispovesti.

Možda je crkva naša tu odlku donela zarad onog poreza o kom sam malo pre pisala.

Da što više vernika, članova ima pa bogatstvo svoje da uveća.

Nekad je katolička crkva važila za najveću svetsku kompaniju, holding a vidimo da  je i pravoslavna u Srbiji slično postala.

Mada, čitam kako je crkva naša uvećavala svoje bogatstvo i za vreme Turaka, poreze ubirala od naroda?

Da li je crkva srpstvo spašavala ili pogrešnim putem zavodila?

Crkvu čine ljudi i kao u svakoj ljudskoj skupini ima ih raznih.

Glavna uloga crkve osim da služi Bogu trebalo bi da je podučavanje naroda, zaštita slabih, gladnih i bolesnih, da ih nahrani i izleči.

Da li ste skoro negde procitali a kažu da nikad u skorijoj istoriji ovoliko gladnih u Srbiji nije bilo, da je crkva naša neku kuhinju narodnu otvorila.

Da kuva i priprema hranu za gladne.

Ne, čak tera uboge i prosjake sa svojih velelepnih kapija.

Da li je dom za siročad sazidala?

Da li prilog za lečenje teško bolesne dece daje?

Da li, da li ili samo ubira, uzima?

Crkava više nego pastve da bi mesto za uposlenje svojih popova imala.

Čitali ste i o kradji priloga iz crkve Svetog Save?

Sad Rusi naši dragi, šalju materijal da se crkva završi jer znaju da pare ne smeju, popovi, oci bi ih pokrali.

Pedofile popove rehabilituju i štite a u blindiranim vozilima najskupljim se mnogi voze.

Bore se za vlast medju sobom a Papi skute ljube.

E za ovo nam nisu krivi vladari sveta, djavo u našoj crkvi odavno kolo igra.

LAŽI

Da se vratim na one porodice, vladare, odavno izašle iz senke.

Kome daju više novca za ratove taj pobedjuje.

Oni vuku konce i uništavaju naš svet.

Pričaju nam da nema dovoljno hrane, vode, da je sunce štetno.

Kakva laž!

Zemlja nam ne obrađena.

Na planeti prostranstva prazna, divna, prelepa, rodna.

Ljudi skoncentrisani oko nekih gradova.

Sve zarad novca kog svako želi da ima više nego što mu je potrebno.

Svega više, baca se.

Višak hrane, pa završi u kontejneru.

Nema pored ljudi u gradovima životinja koje bi viškom hrane mogli da nahrane.

Moja svekrva u dvorištu, ovde na Voždovcu, zasadila sav zeleniš, na pijac ybog njega ne ide.

Planiram i ja na našem placu sa decom da zasadim razno začinsko bilje i povrće, voća već imam.

I višak novca današnji čovek baca, troši na neke statusne simbole.

U suštini, koga briga šta ko nosi, šta ko ima?

Ako je neko sposobniji od ostalih, više zaradjuje, višak bi trebalo sa bližnjima i kao zadužbinar da podeli, nešto trajno za dobrobit svih da stvori.

Voda kruži, ima je, izvore po Srbiji gde pomislite možete da otkrijete.

Sunce milo, ko se njega krije ima problem sa kostima, kožom.

BUĐENJE

Bude se ljudi u čitavom svetu.

Vraćaju se zemlji, bašti, njivi, naravno okreću se time svojoj porodici.

Ako imate jedno dete, nećete na taj način ukrupniti imovinu.

Postoji opasnost da to dete sve što mu ostavite izgubi.

Puno dece, srećnija porodica.

Zdravija, uspešnija.

Puno dece, veća briga za roditelje ali radost neizmerna.

Jednog našeg prijatelja kumovi naši pitali zašto svojoj jedinoj ćerki ne plati studije u inostranstvu ( novca ima ), kao što smo Miki i ja najstarijoj ćerki.

Kažu mu, dete će bolje savladati strane jezike, upoznati različite ljude, tim iskustvom i znanjima se obogatiti, osamostaliti, karijeru stvoriti.

Na to je on njima odgovorio, "lako je Zdeni, ona ima troje dece pa može jedno od njih da šalje gde hoće".

Koliko je pogrešio, smejala sam se kad su mi o tom razgovoru pričali.

Koliko dece, toliko briga.

Sve što oni koji imaju jedno dete razmišljaju, ja svakog dana puta tri mislim.

Treba biti hrabar pa imati troje i više dece. 

A sad, još sam hrabrija i jača kad su oni odrasli i dobri ljudi postali.

Znam da jedni o drugima brinu i brinuće kad mene ne bude bilo.

Ponosna sam i da ništa drugo u životu nisam radila, moje životno delo su moja deca!

VELIKE PORODICE

Moja prijateljica Maja, potiče iz mnogobrojne porodice Gruden.

Njeni deda i baba po ocu  imali su desetoro dece.

Ne znam da li znate da je u to vreme Tito kumovao desetom detetu jedne porodice.

Potomatvo njenog dede se umnožilo.

Mnogo njih živi u inostranstvu.

Školovani, uspešni, jedni drugima pomažu i vidjaju se, druže.

Povezani su bili i pre ovih tehnoloških inovacija i društvenih mreža, interneta, skajpa.

U Beogradu imaju ogroman, divan stan koji koriste svi, zajednički.

U njemu se okupljaju, proslavljaju po potrebi šta imaju a verovatno se i u žalosti kada za nju prirodno dodje vreme u njemu sastaju.

Divna porodica, divni ljudi.

SLAVA - POP - HEROIN - MAFIJA

Juče smo prvi put proslavili slavu Mikijevih predaka.

Nisu njegovi roditelji slavu slavili, kaže svekrva, zabranio im drug Tito.

Nema veze, gde su oni prekinuli nit, Miki i ja smo juče nastavili.

Goste van svog doma nismo zvali.

Želela sam prva slava da bude sa našom decom i njihovim životnim partnerima.

Tako je i bilo.

Divno, svečano ali skromno, da se ne baci višak.

Na trpezi ručak kao nedeljni, porodični.

Veselo, puno ljubavi a na naš Pavlovića način, uz puno smeha, šala.

U decembru 2016. zaklela sam se da ću početi da slavim slavu i ispunila sam obećanje dato Bogu i sebi.

Pozvala kancelariju crkve i zamolila da me upute šta da uradim da slavu počnem da slavim.

Gugl mi našao broj telefona i pita da li mi treba fejsbuk stranica naše crkve, da sa njom prijatelj postanem.

Ne bih baš, da vam ne objašnjavam.

Kaže mi "lik" koji se javio, nije se predstavio, da "oca" pozovem na mobilni ili sms, još bolje, da mu pošaljem.

Pozovem, naravno, dodje on sa jednim danom zakašnjenja, u gužvi čovek bio, poslovan, zauzet, pa mi se učinilo da nemamo dovoljno popova.

Ušao u kuću, mi se svi okupili i zet naravno.

Poče pop da se šali na račun zetova, neumesno, glupo.

Sve bih da ga ozbiljno nešto pitam, podsetnik sam imala a on s brda s dola priča, ni jednu priču ne dovrši a nije mi delovao pijan.

Dodje red da se prostorije u kući osveštaju a pop pita da li može van te u kojoj smo bili da obidje.

Čudim se, naravno da treba po celoj kući da prošeta.

Na to će pop "Voždovac je ovo, moram da pitam. Možda tamo u nekoj sobi heroin pakujete, spremate za prodaju, pa da se u problem ne uvalim".

Ej Srbijo, decu sam okupila, slavu započela, pop umesto da njih i nas nečem nauči, da nas kao porodicu upozna, on o heroinu, lovi...doduše pomenu i jevandjelje ali nepovezano, nista ga nismo razumeli.

Kada sam mu rekla i donje prostorije da osvešta, kuhinju, reče mi da žuri u obdanište po dete da ja sama kadionicu ponesem i to obavim.

Mladji od Mikija i mene četiri godine,dete mu u obdaništu a mi ćemo uskoro unučiće imati.

Pa ako naši popovi ne stvaraju porodice na vreme...šta pričati današnjoj omladini.

Izgleda mi da je ovaj naš pop burnu maldost imao...

Nekoliko dana pre slave kažem prijatelju iz kraja da počinjemo da slavimo i ime popa koji će nam u kuću doći. Kada je čuo kako se "otac" zove ispriča nam da je drugar naš hteo da ga u kući njegovoj prebije. Čudno mi bilo ali sad mi je jasno. Sigurno je kod njega nešto lupetao.

Zar je moguće da mi takav lik - pop od svih drugih dodje.

Da priča gluposti a time za malo da umanji veličinu tog dana koju smo mi kao porodica osećali.

Nije ništa pokvario jer smo mi znali zašto smo tu, razlog zbog kog smo se okupili.

Zbog moje vere prvenstveno zajedno smo tu stajali u ljubavi i u medjusobnom poštovanju.

Skoro sam napisala, ne znam da li sam objavila, deci objašnjavam u tom tekstu ne samo mojoj, da su najveći biznisi ovog veka, trgovina ljudima, drogom, farmaceutska mafija, vojna industrija, on line kockanje, softverska industrija koja sve to mora da podrži i dodajem, CRKVENA MAFIJA.

Ako deca žele siguran posao i dobre zarade a to podrazimeva i ne plaćanje poreza, Teološki fakultet da dodaju na spisak za učenje, studiranje.

Nema veze, pop mi nije bitan, ne interesuje me.

Pozvala sam ga radi reda.

Raspitaću se da li mi pop uopšte za slavu treba.

Uvek sam govorila da mi ne treba posrednik za komunikaciju sa Bogom.

Njega sam pozvala zbog običaja a slavu počela da slavim zbog vere.

Na žalost ni u crkvu ne volim da ulazim.

Vidim dvoličnost, lopovluk na tom svetom mestu, osećam da biznis cveta.

A možda bih trebalo u crkve da ulazim i kad primetim to zlo da ih izgrdim i svašta da im kažem.

Nisu crkve takvih vlasništvo.

Crkve su naše, nas Srba, ljudi poštenih koji u Srbiji žive.

Verujte u mnogim našim crkvama Boga nećete naći.

Nije on tamo, pre će doći u naše kuće i srca nego kod dvoličnih i nečasnih profesionalaca koji se za pare mole i pevaju bez vere...( čast izuzecima ).

MOJA PORODICA - MOJA OBAVEZA - MOJ POSAO

Spokojna sam i zadovoljna sobom i svojom porodicom.

Uvek može bolje, ima posla na tome dok budem živa.

Tek kad budem na samrti zatvarala oči, tek tad ću imati pravo da kažem da sam uspešna jer sam srećnu i zdravu porodici sa Mikijem stvorila i odgajila.

Napraviću porodično stablo.

Pokloniću ga svojoj deci i podučiću ih još po nešto ako nisam do sad stigla.

Ići ću kod starijih rodjaka, pitaću ih.

I vi svi koji nemate napravljeno porodično stablo, krenite da ga pravite.

Zbog sebe, dece svoje.

Dok su vam živi bake, deke, prababe, pradede, roditelji.

Zapisujte, vreme odvojite.

To je zbog naših ognjišta.

Ne smemo dozvoliti da se ugase.

Svaka naša porodica starija je od one Rotšild.

Porodica moje majke po liniji njenog oca poseduje čitulju.

Drvene korice obložene kožom, unutra ispisana imena svih umrlih.

Zapisivanje započeo moj predak, Pavle Perišić zvani Pavlaš, pred svoju smrt 1857. godine.

Iz nje se mogu izvući podaci potrebni za crtanje njihovog stabla.

Potrebna su mi još tri.

Možda sam staromodna.

Neka sam ali želim da moje dve ćerke rode bar po troje dece svojim muževima, bar jednog sina.

Da slave slavu svog muža i sinu da je prenesu kao i prezime.

Želim i moj sin da puno dece ima i svog sina i da naše prezime i loza nastave da živi kao i slava Đurđevdan.

Želim da moja deca pametno biraju životne saputnike i da se ne razvode.

Najveću snagu za borbu protiv životnih nedaća, problema, dobijamo iz ljubavi, porodice, sloge.

Kad je primimo u svojoj porodici, znaćemo da je širimo i prenosimo, da se sa životom borimo.

Ako ne živimo generacijama u jednoj kući, pored jednog ognjišta, možemo u domu svom bilo gde da je, imati ikonu porodičnog sveca, uramljeno porodično stablo.

Ikonu možemo i sami da naslikamo.

Neku svesku da čuvamo sa zapisanim pričama o svojim precima i ljubav prema sadašnjim i prošlim članovima naših porodica.

Porodica je svetinja.

Bračni drug je tvoja polovina kao i ti njegova.

Sve što sam počela da zapisujem i objavljujem, činim prvenstveno zbog svoje dece.

Trebaće im jednog dana, sigurna sam.

Nismo mi tikve bez korena.

Jesmo stado našeg pastira ali ne Rotšilda, Rokfelera i ostalih starijih od njih, belosvetskih hoštaplera.