DRAGIŠA, DEBILČINO

Pre nekoliko dana u TC Delta, čekala sam sina pored automobila.

Obavila sam kupovinu rodjendanskog poklona pa sišla u garazu dok on nešto kupi, pa da podjemo kući.

U jednom trenutku, dok sam stajala, trgne me nečiji urlik iz razmišljanja ( uvek o nečemu razmišljam ).

"Dragišaaaa", čujem vrisak a zatim i plač neke bebe.

Iz dela u kom se čeka lift prema ovom garažnom u kom sam se nalazila, uleće mala, punačka mlada žena sa dugom plavom kosom.

Gura ogromna, ova nova, moderna visoka kolica i dalje urla a beba plače.

"Dragišaaaa, gde si bre stoko jedna. Dragisa, ti si bre debilčina".

Nailazi taj njen Dragiša, visok i krupan čovek, nosi nešto u rukama, sve požuruje prema njoj sležući ramenima. 

Hteo bi nešto da kaže, da se opravda, vidi se čovek do kola išao da nesto uzme ili ih tek parkirao, nisam baš mogla da zaključim.

Prišao ženi i detetu malo poskakujući, žurno.

Psuje ga ona sve vreme, govori kako dete plače, kako je on debilčina, kreten i ugura drčno ona kolica ponovo u prostor u kom se čeka lift, dete je dobro istresla.

Plače dete a glasić mu vibrira.

Jadan Dragiša, mislim se.

Zar njegova žena ne zna svoje dete dok plače u ruke da uzme da ga izvadi iz kolica, prigrli, umiri.

Kao da je neki drugi teret u njima bio a ne dete koje je skoro rodila.

Da li, razmišljam, bolje u životu bude ženama koje su nemoćne kada su same sa svojom decom?

Da li na taj način muževe vezuju za sebe i kuću_

Valjda se ti muškarci plaše da ih same, tako nesposobne ostave sa malom decom.

Mogu deca da se zacene od plakanja, fras da dobiju ili da gladuju.

Da li one glume ili stvarno ne znaju kako da se ponašaju i brinu o svojoj deci, uopšte o porodici.

Setim se Mikija i mene na moru 1993. u Bečićima. 

Bili smo sa dvoje dece od 3 i jedne godine starosti, treće je tada bilo još uvek samo u mojim mislima medju prioritetnim željama.

Imali smo po 28 godina.

Podjem na plažu, strpam oboje u jedna kolica, iza njih suncobran, kofice, mazalice, peškiri, hrana i sve ostalo za malu decu neophodno.

Odguram kolica do obale, do kamenog zida.

Decu preko zida na pesak spustim, zatim sve iz kolica a na kraju i njih preko zida prenesem.

Prostrem peškire, decu namažem a Miki stiže nogu pred nogu čitajući Sport, nekadašnje sportske novine, ne znam da li još uvek postoje.

Lep u šorcu i dresu nekog fudbalskog kluba.



Kosica mu plavkasta, kovrdžava, fudbaler je bio.

Dodje do nas, mislim da je suncobran on postavljao a možda sam i to sama pre nego što nam se on pridruži.

Sve to odradim ali Miki se posle sa decom igra a ja odmoram, sunčam se.

Naši prijatelji koji su sa nama te godine letovali sa svoja dva sina, dolazili su zajedno i malo su ličili na onog Dragišu i njegovu ženu.

Bilo je "Mužu, prenesi decu, postavi peškire, ubodi suncobran, namaži ih, vidis da ce izgoreti itd", ime neću da mu spominjem.

Svakog dana u podne oni su sa decom odlazili u sobu, plasili se suncevih zraka a mi sa svojom citav dan na plaži.

Prosto je ta naša drugarica na silu zahtevala da njen muž učestvuje u svakoi obavezi oko dece i kad joj pomoć očigledno nije bila potrebna.

Ume to opasno da smori što bi rekli mladi.

Pored nas na plaži bilo je nekoliko parova iz Užica i nekoliko Crnogorki sa decom koje su letovale same, bez muževa.

Gledali oni mene danima i prišli.

"Izvini, da se upoznamo. Gledamo te kako dolazis sa decom, sve odradiš pa ti dodje muž sa novinama u rukama. Svidelo nam se kako ste skladni, kako sve radiš uz osmeh, srećna, ništa ti nije teško. Mora da ti je muž neki dobar čovek a da nije Crnogorac?"

Ma najbolji je, odgovorim kroz šalu, objasnim da nije Crnogorac ali da sam ja Šumadinka i da mi ništa nije teško..

Miki je bio jako staložen, blag i nežan sa decom, uvek za sve i svakoga mio i nasmejan.

Voleo je da se igra sa njima a inače obožavao je kao retko koji muškarac da sa ženom i malom decom ide na letovanja i ostale odmore.

Nikad nije pokazivao znake nervoze ako deca galame ili su nemirna.

Znao je da cu ja to da sredimti  da ću ih umiri ili namiriti a on je pored nas i sa nama uživao.

Sve poslove vezano za putovanja on je obavljao.

Biranje destinacija, rezervacije, vize ako su bile potrebne i ostale administrativne stvari koje mrzim da radim.

Da nemam mog Mikija verovatno ne bi imala ni ličnu kartu, pasoš, prijavu stana...

Sa Užičaninima i Crnogorkama upoznali smo se i čitavo letovanje svakodnevno družili.

Jako mi je žao sto sam njihove telefone izgubila pre mnogo godina.

Možda neko od njih ovo slučajno pročita pa ponovo u kontakt stupimo.

U vezi nekog para, naročito kad imaju decu, svako treba da radi ono što mu najviše prija ili što mu je najmanje teško u trenutku kada je to za njih ili porodicu neophodno.

Ne mogu se svi poslovi meriti po težini ni deliti na muške i ženske.

Žene koje imaju neke snove i žele njihovo ostvarenje moraju pomoći a ne samo postavljati ih kao zadatke svojim muževima.

Ima žena koje u tudja dvorišta gledaju, ljubomorne na zamišljene odnose u drugim vezama, materijalne statuse a onda od svojih partnera zahtevaju, kukaju, plaču, "kako ona neka to i to ima, kako joj onaj njen to i to iznenadjenje priredio, poklonio, kupio"...

Greška velika, život će u mukama i svadjama, ogorčenosti provesti.

Ako imas ambicije moraš i trud uložiti, partneru pomoći i zajedno ćete sve stvoriti.

Ne postoji ništa važnije nego da deca rastu u ljubavi pored oba svoja rodtelja i slozi.

U ljubav će naša deca verovati dok nas posmataraju, naš odnos i medjusobno poštovanje.

Kako će ona beba sa početka teksta, što je plakala, poštovati svog tatu Dragišu ako ga majka njegova i dalje bude nazivala debilčinom i ostalim pogrdnim imenima.

Da li će poželeti da se oženi ili uda kad poraste?

Ili će i ono kada poraste na nekog da se dere i viče.

Nikada zavideći ne gledajte u tudja dvorišta, tudje veze, volite se i gradite svoj život na jedinstven, samo vaš način.

Sve što uložite u svoj brak vratiće vam se višestruko.

Onaj par koji je bio to leto sa nama na moru, razveo se, davno.