"MARŠ IZ KAFANE, svanulo je, kako da je otvorim kad je nisam zatvorio" U GUČI sa Dejanom Jevđićem i njegovim trubačkim orkestrom

Pisala sam vam pre neki dan kako sam kupila kuću 2002. godine a posle te kupovine i u toku renoviranja red je bio da se to proslavi.

Došlo vreme sabora u Guči.

Momci iz naše firme i ostalo društvo svake godine išli su u Guču.

Nisam nikad bila na saboru pa pomislih da je baš tog leta vreme da odem.

Pitam Mikija da odemo sa kumom Tufom, Farukom i ostalima da se malo provedemo, opustimo posle stresa od kupovine nekretnina i renoviranja.

Miki mi na to odgovori "Ni mrtav u tu gužvu".

Da li će mene pustiti da odem, razmišljala sam.

Dodje dan pred sabor i ponovo ga upitam  ( stidljivo ) da li mogu ako se njemu ne ide da odem sa našom ekipom.

Na to mi odgovori da nas je kum Musa pozvao u neki izlazak pa da odlučim gde bih išla.

Stavio me posle toliko godina ponovo na "probu".

Obožavala sam kuma Musu ali ako su mi postavili već da biram ja bih na sabor..

I kažem Mikiju da ide on sa Musom a ja sa našom ekipom iz firme naravno u Guču.

Nisam na toj Mikijevoj probi "prošla", bio je kasnije ljut na mene.

To je bio prvi put u zivotu da sam otišla negde sama a da on nije ostao kod kuće već otišao sam, bez mene, na neko drugo mesto.

Pozovem sve koji su hteli samnom da idu, uzmem sa ormana kovertu sa "dosta" dinara, obučem trenerku, patike i krenemo.

Deo ekipe putovao je našim kombijem, onim što ga kupismo kada sam rodila treće dete.

Stigosmo kada je već pao mrak.

Zastoj neki se napravio, kolona vozila.

Otvorila sam krovni šiber i kroz njega izašla pa gledala lepotu od prirode u sumrak, svetla automobila a muzika se iz svakog od njih različita čula.

Spremali se ljudi još pre nego što su na sabor srpski stigli.

Čim smo parkirali, okupili se, pravo u jednu od kafana udjosmo.

Naručili piće, kupus, orkestar cigana u njoj svirao.

Čim sam čula muziku, samo što smo seli, za sto poželela sam da trubači dodju da za nas sviraju ali nije bilo šanse.

Neki momci iz Beograda, držali ih, nisu smeli od njih da se pomere. 

Muzičari, trubači, sve su prevrtali očima kao da su tražili pomoć od nas i ostalih gostiju, moleći za spas, da se oslobode, obidju i ostale stolove.

Vidim, nema šanse da do muzike dodjemo.

Doduše, pošla sam prema stolu tih momaka da zatražim muziku ali moji drugari zaustaviše me, rekoše da prema izgledu faca te ekipe, bolje da im ne prilazim.

Da ne bih pravila kavgu, slučajno neka tuča da ne izbije, odustadoh.

Ustajemo i odlazimo da nadjemo neku drugu šatru.

Rešila sam da se u Beograd ne vratim dok trubači ne budu svirali za našim stolom.

Ušli smo u jednu ogromnu kafanu - šatru.

Veću u životu nisam videla ni u slicnoj bila.

Kako sad doći do trubača kad ni u manjoj nisam uspela.

Sedimo mi, pijemo, gledam po sali, pomeraju se trubači prema nama se približavaju ali jako sporo.

Tim tempom do jutra ne bi došli.

Dugo su već bili pored jednog stola sa dosta ljudi.

Zovnem konobara i upitam ga ko su gosti koji "drže" orkestar.

Kaže mi da je jedan od njih načelnik policije čitavog okruga.

Ustanem i odem do tog stola.

Predstavim se svima i objasnim ko sam, odakle, da sam prvi put u Guči, da imam pored dvoje dece i treće, bebu kod kuće kao i muža, da me svi oni čekaju.

Zamolim da mi prepuste trubače jer dug je put do Beograda.

Usput načelniku kažem da sam čula da je veliko mu_o u tom kraju i da samo on može da mi pomogne.

Smešno i simpatično im bilo i poslaše mi muziku.

Tek tad nastade pravo veselje u čitavoj kafani.

Orkestar fenomenalan, sve su znali da sviraju i pevaju kao da su iz Skadarlije a ne trubači iz Požege.

Čitavu noć smo pevali, igrali.

Iz citave Guče dolazili ljudi i ulazili u našu kafanu, čuli da se "opasno" veselje odigrava.

Negde oko pet ujutru dodje gazda kafane i reče "Ajde, izlazite, marš napolje. Još malo pa treba ponovo kafanu da otvorim a još je nisam zatvorio. Novi dan je svanuo a vi još ovde".

Izbaci nas sve i Dejana Jevdjića sa njegovim orkestrom trubača.

Tad ispred kafane dade mi vizit kartu pa sam saznala kako se zove.

Bolji orkestar u životu nisam upoznala.

Kulturni, fini, izdržljivi, sve želje nam ostvarili.

Kažem Dejanu dok sam izvrtala džepove od trenerke da para više nemam, na ulicu nas izbaciše "šta ćemo sad", pitah ga.

"Gospodjo Zdenka, para ste dovoljno dali, para više ne treba a sviraćemo vam dok za Beograd ne krenete, ovde na ulici".

Tako je i bilo.

Na ulici Dejan nastavlja sa svirkom, pevamo, igramo a mladi ljudi dolaze (stariji već zaspali) okupljaju se.

Oni koji kao i mi još nisu sa veseljem hteli da prestanu.

Dolaze, oko nas obilaze i govore nam da se u centru i po čitavoj Guči pričalo o nekoj ženi koja opasno zviždi i koja se jako lepo veseli.

Jutro stiglo, vreme je bilo da kući podjemo.

Pozdravih se sa Dejanom Jevdjićem i obećah mu da ćemo se ponovo u veselju nekom sresti.

Jesmo, sreli smo se ponovo jako brzo, već sledeće 2003. godine u Sirogojnu.

Kumovi naši, distributeri Samsung monitora pravili su skup partnera na Zlatiboru u Sirogojnu.

Kao iznenadjenje za mene pripremili su orkestar Dejana Jevdjica.

Dva dana smo tamo proveli.

Prvo veče orkestar iz Užica nam svirao a drugo ponovo oni kao uvertira pa moji trubači.

To drugo veče, postavljena večera, sedim sa najbližim prijateljima i Mikijem, preko puta nas kumovi domaćini i firme iz skoro cele IT branše.

Svirao nam orkestar iz Užica, violina, kontrabas, počela večera.

Samo aperitiv što sam popila, začujem trube, tiho, pa sve jače.

Ispred mene se stvori Dejan Jevdjić i nastavi da se redja ceo orkestar.

Svira Deki a meni srce od sreće i adrenalina da pukne.

Ustala sam , pozdravila se sa svima i onda ludilo krenulo, ludilo mozga, pesma po pesma, na stolice svi, tako do jutra.

Ponovo zoru dočekujemo, na ulici u pet ujutru igramo Užičko kolo.

Nisam večerala, nisam imala vremena.

Pauze nije bilo od devet uveče do pet ujutru.

Osam sati, puno radno vreme, haha, treća smena.

U pet smo se rastali, Miki Dekija ispratio i rekao mu da ćemo ga zvati prvom prilikom kada budemo neko veselje pravili.

Nismo ga do danas zvali, ali zvaćemo.

Verujem da ćemo se ponovo uz njega i orkestar njegovih trubača veseliti.

Skoro svake godine orkestar Dejana Jevdjića u Guči osvaja nagradu publike.

Zaslužio je!

Možda nije prva truba sabora ali prva truba publike sigurno jeste!