POPE, NE TUMAČI

Nikada nisam prihvatala kao autoritete ljude koji misle da su to pred drugima zbog neke funkcije ili posla kojim se bave.

Da bih nekog poštovala, uvažavala, nije dovoljno da ima neko zvanje, neku zvaničnu ulogu. 

Mora biti mudar, pošten, duhom i energijom svojom da me dotakne.

Jednostavno mora da se uklopi u moj kalup za autoritete u koji malobrojni mogu da stanu.

Ovo je samo jedna od mojih prica o lošem iskustvu sa našim popovima, sveštenstvom uopšteno.

Krštavala sam i venčavala svoje prijatelje, često.

Miki i ja imamo puno kumova.

Medju njima je i naš drug iz rane mladosti koga je trebalo ( 2009. ) da krstim a Miki da venča u crkvi i da mu krsti dete.

Taj naš prijatelj je odrastao u domu za nezbrinuti decu.

Teško detinjstvo je imao ali i pored toga izrastao je u dobrog čoveka iako mu je sreća već rodjenjem okrenula ledja.

Dok je bio mlad igrao je fudbal kao i moj Miki a kasnije počeo za život da zaradjuje molerskim zanatom.

Dobar majstor je bio kao sto je i danas ali kao preduzetnik  nije se snalazio. 

Na svakom ugovorenom poslu morao je da doplati da bi ga završio.

Nikako nije umeo u planiranim rokovima da završi posao i naplati, već ga razvuče, odradi ljudima i ono za šta se nije pogodio i eto minusa.

Mnogo je taj naš drugar voleo decu kao i ona njega.

Kada je imao pare, uvek bi na tudju decu sa zadovoljstvom trošio.

Siroče je bio, znao je šta detetu znači pažnja a tek neki poklon...

Kada smo Miki i ja razvili našu firmu Grappolo, zaposlili smo ga u magacinu.

Tom prilikom rekla sam mu da će jednog dana firma biti velika a on će postati šef tog magacina.

Obavezala sam ga da upiše vožnju, objasnila da mora da ima vozačku dozvolu.

Počeo je da radi kod nas, bio posvećen poslu, detaljan, precizan.

Čuvao je svaki komad robe kao da je zlata vredan.

Poštovao Mikija i mene, našu firmu i činilo se da je najzad spokojan, miran i srećan.

Prihvatao je sve moje savete ali sa vožnjom je nešto otegao.

Nikako da završi sa obukom.

Pitala sam ga zašto se po tom pitanju ponaša neodgovorno a on meni na to reče "šta će mi dozvola kada nemam auto".

"Imaćeš , u životu sve mora korak po korak da se odradjuje. Postoje preduslovi za ispunjavanje ciljeva", odgovorih mu.

Kada je položio vožnju poklonila sam mu svoj automobil Tojotu.

Firma i kuća bili su mi blizu, zaposleni kod nas ili Miki, uvek su me vozili i automobil mi nije bio potreban.

Taj auto je bio limuzina, lep i dobar. 

Nikad se nije pokvario. 

Bila sam ponosna što sam bila u prilici da mu ga poklonim i da ga usrećim.

Zadovoljna sam bila što se sve u životu našeg druga odvijali onako kako sam u sebi za njega planirala.

Na red je došlo da se oženi i dete da ima.

Šteta bi bila, razmišljala sam, čovek koga tudja deca obožavaju kao i on njih da nema svoju decu i porodicu.

Desilo se i to, sve je išlo po nekom redu.

Zatrudnela mu devojka.

Razgovarali smo o tome u nekom njegovom premišljanju šta da radi.

Zbog različitosti temperamenta, karaktera, postojala je sumnja kod njega da li je ona prava osoba.

Rekla sam mu da se oženi i kako god bude, dete će imati a to je za njega najvažnije i život njegov dobiće smisao i na vrednosti.

Oženio se naš drugar, rodila mu se ćerkica.

Obavio je prvo gradjansko venčanje ( Miki - kum ) a sledeće godine odlučio da se venča u crkvi i krsti dete.

Došao da me pita da mu budem kuma, da ga krstim, kako bi mogao u crkvi da se venča.

Naravno da sam pristala i bila oduševljena.

Bila sam njegova duhovna majka, sestra, i bez popova i crkve.

Sve smo se dogovorili i započela sam pripreme.

Miki je trebalo da bude kum na venčanju i da mu krsti dete a ja da budem kuma na krštenju našeg druga.

Desetak dana pre zakazanog kumstva, dolazi naš drugar kao da je pokisao.

Pitam ga šta se desilo.

Ispričao mi kako je njegova tašta bila u crkvi, razgovarala sa popom i on je uputio da ga odvrate od namere i želje da ga ja krstim već i u tom činu da Miki bude kum.

U šoku sam bila.

Povredjena, besna.

"Zašto", pitam ga a on sleže ramenima, tako su mu rekli, ne zna, bolje muško, rekao pop...

"Jebala te tašta i pop", viknem.

"Ko su oni da zabrane da postanem zvanično ono što sam ti realno u životu?", pitam ga.

Kako su im pale na pamet nekakve skaradne misli? 

Kojim pravom svojim prljavim mislima mogu da zabrane da mu budem kuma?!!!!

Čitav život sam mu kao sestra a oni se tek pojavili i daju sebi za pravo da nam zabrane da prijateljstvo pred Bogom potvrdimo !!!

"Dobro, dobro", kaže, "nemoj da se nerviras, bićeš kuma ili neću ni da se krstim".

Smirim se i kažem sebi, ajde Zdenka, proveri da li postoje neke zabrane po tom pitanju, mada sam vec krštavala odrasle muskarce.

Odem na sajt SP crkve, ne piše ništa po tom pitanju.

Zabrana da žena krsti muškarca ne postoji.

Sram bilo popa i taštu, pomislim u sebi.

Ko im daje za pravo da sumnjaju u našu čistu duhovnu, bratsko- sestrinsku vezu.

Dodje dan krštenja, nadjemo se ispred crkve i udjemo u nju.

Dolazi pop, mlad, balavac u odnosu na mene.

Prilazi oltaru gde smo stajali, namešta onu svoju mantiju, drži knjizicu u rukama, pogleda me pa reče:

"Vi ipak dodjoste", strogo, uz prekor. 

"Ja sam vam poručio da vaš muž krsti ovog čoveka."

Usred crkve, osećala sam se nelagodno zbog onoga šta sam nameravala da mu kažem. 

Nije mesto za raspravu sa sveštenim licem ali jeste za istinu i naravno da niko ne bi mogao da me spreči, pa mu odgovorih:

"Pope, išla sam na sajt SPC i tamo ne videh da piše da je zabranjeno da odrasla žena krsti isto tako odraslog muškarca."

Na to ce on meni, "nije zabranjeno ali ja to tako tumačim, ne volim da to tako bude. To je nešto najsvetije, čin krštenja svetiji je od čina venčanja i ne daj bože ako zgrešite..."

Auuu, kao nož u srce da mi je zabio, kao da me udario toljagom po glavi, mali picopevac, on tumači.

On procenjuje kakav sam čovek, moju moralnost.

"Slušaj pope, ako nije zabranjeno, dozvoljeno je. Mene tvoje tumačenje ne zanima, kreni i odradi svoj posao."

Pogleda me začudjen, iznenadjen i naravno započe momentalno obred krštenja, bez pogovora.

Sigurna sam da mu niko nikad ni slično nije rekao u hramu, crkvi, naročito tonom kojim sam to izgovorila.

Bila sam staložena ali glasna i jasna kao i "hladna", po malo i sa "visine" to izgovorih.

Od naših popova očekujem blagost, lepe i pametne reči koje dolaze iz njihovih čistih srca i misli, koje nastaju od ljubavi prema Bogu.

Od njih ne očekujem sumnje bezrazložne, ničim izazvane, unapred osude, skaradne pretpostavke.

I grešnima treba da olakšaju, pomognu, oproste i da ih upute, pravim putevima usmere a ne da ispravne sumnjama svojim blate.

Ne očekujem da naši popovi pažnju pastvi dele prema imućnosti. 

A baš to rade.

Siromašne zaobilaze a bogatima se uvlače u du.e.

Zbog svega toga moj bes je izazvan u toj crkvi a inače, ne odlazim u crkve osim kad moram prisustvovati nekom svečanom činu svojih prijatelja i porodice.

Krstila sam drugara, dok sam gorak ukus u ustima osećala.

Uradim i kažem uvek ono sto mislim da treba, kada sam po svom mišljenju u pravu ali istovremeno ne bude mi uvek prijatno.

Nije lako večito se suprostavljati.

Po završenom krštenju odemo u kancelariju dotičnog popa da završimo administrativne sposlove i da mu platim.

Kada smo seli, sad već popu neprijatno, postideo se.

Upitam ga zašto me nije pozvao na razgovor i upoznavanje ako je imao neke sumnje i strahove od tih muško- ženskih kumstava, odnosa, pri krštenju.

Kojim pravom donosi presudu a o nama i našem prijateljstvu ništa nije znao.

Sagnuo glavu i kaže da je trebalo taj razgovor sa mnom da obavi.

Ispričala sam mu ukratko o životu mog kuma, našem višegodišnjem prijateljstvu, poštovanju.

Rekla mu ko sam, porodicu i život svoj opisala.

Posle moje priče osećao se još gore.

"Koliko košta pope", pitam ga, "da platim pa da idemo."

Kaže "koliko date".

Izvadim sto evra i pružim mu.

Raširio oči, rekao da je previše, pocrveneo.

"Nije pope mnogo, za moje kumče ništa od mene nije mnogo", kažem, ustanem i izadjem.

Dan danas setim se tog popa, setim se neprijatnosti koju sam osetila zbog suprostavljanja popu u crkvi, nije to mesto za bilo kakve rasprave ali, prvi je počeo, hahaha.