KONJ, PUSTINJA I BELI ANĐEO

Imamo Miki i ja prijatelja koji preprodaje slike.

U stvari, preprodaje sve što stigne, šta mu padne pod ruku.

Na šarmantan način to radi, ne možeš mu odoleti niti ga odbiti već uvek kao i drugi, nešto od njega kupim.

Jednom prilikom doneo je u našu firmu gomilu slika.

Doneo ih iako je znao da slike do tada nisam kupovala.

Ali, isto tako, znao je da ću kupiti kada me "pogodi" ona prava.

Gledam te slike i dodjem do - baš za mene prave.

Konj, glava konja.

Besan, divan, jak.

Čudno ali kao sebe u ogledalu da sam videla.

Ne mislim na ono "divan", nisam narcis, već energijom koja je prosto izbijala iz slike tog divnog bića, podsetila me na moju energiju, bes, snagu.

U to vreme sam više besnela.

Sada u meni ipak mir preovladava, koliko god to neobično mnogima zvuči.

"Kakva si bila ako si sad mirna", pitaju me.

Bila sam mladja, ludja, mada mi deca često govore ovih dana da sa mnom nešto nije u redu i da me ovako ludu ne pamte, hahaha.

"Ma bila sam deco luda oduvek, samo ste manje vremena provodili družeći se sa mnom pa niste primećivali. 

Dok ste bili mali u vašim očima bila sam idealna, kasnije  u svojoj pubertetskoj ludosti niste me baš primećivali a sad odrasli, kao da ste postali stariji i mudriji, ozbiljniji od mene", odgovaram im.

Da se vratim na onu sliku, mog konja.

Naravno da sam je kupila.

Dugovao mi taj naš drugar neke pare i lako smo se dogovorili oko cene, prebili se za dug.

Baš sam bila srećna i zadovoljna.

Moja prva kupljena slika.

Nju sam čekala godinama.

"Rašo, da li taj slikar koji je naslikao mog konja ima repić, da li je sebe crtao, svoje emocije, raspoloženje u tim trenucima. 

Čini mi se da ga vidim kao i njegove emocije, dok je na ovoj slici radio."

"Jeste Zdeno. 

Zove se Miša Vemić. 

Nosi repić i slika pretežno konje ( bar je tada u toj svojoj stvaralačkoj fazi ), mrdajući glavom gore - dole i trzajući njom baš kao konj."

Pa da, to je to!

Sve sam to osetila i videla.

Posle mi je Raša pričao ko je sve bio zainteresovan da kupi, sada već moju sliku.

Ipak je meni bila namenjena i sudjena.

Imala sam želju da upoznam Mišu Vemića slikara i jesam.

Doveo ga Raša ubrzo posle kupovine slike njegovog - mog konja, kod nas u firmu.

Tog dana kada sam sliku kupila, htela sam odmah da je uramim i postavim na zid Mikijeve i moje kancelarije pa podjoh sa drugarom na Banjicu do galerije njegovog kuma, da kupimo ram.

Ušli smo u tu galeriju, ogromna je bila.

Prišli smo izloženim ramovima i dok sam ih razgledala, birala, pogledom sam počela da prelećem i preko slika okačenih po zidovima.

Nisam imala nameru još jednu da kupim, nisam ni pasionirani ljubitelj slika ali nešto mi je pogled privlačilo.

U tom okretanju, birajući ram za mog konja, ugledam je.

Slika manastira "Pustinja" koji se nalazi kod Valjeva.

Sunce me obasjalo sa te slike.

U trenutku sam pomislila da je fotografija.

Laik sam pa ne znam koliko realno sunčevi zraci i svetlost mogu bojama i četkicom da se dočaraju.

Srce mi ostade na toj slici.

Neobjašnjivo, poželela sam da je ponesem sa sobom.

Poznavao je naš Raša privatno sve slikare koji su izlagali u toj i drugim galerijama i prodavao slike istih tih poznatih mu slikara.

Živi u malom mestu pored Beograda na salašu.

Na njemu svake godine organizuje slikarsku koloniju.

To je divan dogadjaj, znam iz njegovih priča i pregledanih slika, manifestacija na koju nikad još nisam otišla a svake godina bila sam pozivana.

"Rašo, ko je ovu sliku naslikao? Da li je moguće ovako svetlost iz prirode preneti na platno?"

Na to moje pitanje uz divljenje, Raša mi odgovori:

"Zdeno, tu sliku je moja Goca naslikala."

Da li je moguće, od gomile slika u toj galeriju ostala sam zabezeknuta, dotakla me druga slika u jednom danu, Rašina žena je naslikala.

Goca, njegova žena koja na njihovom salašu gaji njihovog sina i slika.

Ima prelep atelje, okružen prirodom, tišinom koja je blagodet života van velikih gradova.

"Rašo, kaži cenu, pa da je nosimo sa sve ovog belog rama koji sam odabrala za mog konja."

Kupih Gocinu sliku, bila je već uramljena i okačih obe u Mikijevu i moju kancelariju.

Od tada ni jednu sliku više nisam kupila ali sam ih dobijala na poklon.

Jedna od njih "Beli andjeo" stigla je sveže naslikana, morala je kod nas još da se suši pre kačenja na zid.

Otac našeg servisera Mihaila, naslikao nam je kao znak pažnje.

Kada je bila proslava 18. rodjendana našeg sina Miloša u restoranu "Kovač", pauk je odvezao kola Mihailu a mi naravno platili tu kaznu umesto njega.

Pa zbog našeg veselja se to desilo, naravno da treba da platimo.

Ne mogu da vam opišem iznenadjenje kada smo zbog toga, nama nečeg najnormalnijeg, primili sveže naslikano platno uz reči " hvala vam puno, tata je naslikao za vas od srca, pazite još je vlažna."

Imamo još par slika koje su nam prijatelji od srca poklonili ali imam jednu malu, poznatog slikara naive, koja me iako je bila poklon, skupo koštala...

O njoj ću vam pisati nekom drugom prilikom, još nije vreme za tu priču, haha.