SEBIČNOST

Upoznati nekog duboko, potpuno, možeš samo ako ga iskreno zavoliš.

Onda znaš kada je nečije ne - da, neću - hoću, više nikada - ponovo i zauvek odlazim - vratiću se.

Ali, da li treba gubiti vreme na osobu koja je pokazala da nije iskrena ni prema sebi.

Na osobu čije reči moraš da tumačiš i prevrćeš po svom umu ne bi li došao do odgovora šta je misila od izgovorenog a šta sa namerom da povredi ili korist neku za sebe da ostvari.

Gubitak je provoditi deo svog vremena u prisustvu takve osobe a tek biti u emotivnoj vezi, propast prava.

Nije strašno priznati sebi kada zavoliš pogrešnu osobu.

Kada to otkriješ sopstvenim priznanjem, jasnoća koju ćeš osetiti je prvi zrak svetlosti koja će te posle tame u koju si se zavukao tom greškom, obasjati.

Govore  ljudi "sebični samo sebe vole".

Nije tako.

Sebični najmanje vole sebe.

U svom sebičluku sebe najviše povredjuju.

Zvuči nelogično ali je istinito.

Što je neko sebičniji, bliži je napuštanju i usamljenosti koju će osetiti i u kojoj će se naći.

Koren sebičnosti u nekom može biti zlo, kao najteži oblik, posledica neke vrste fizičkog ili psihičkog zlostavljanja.

Mogu biti i kompleksi nastali u detinjstvu, emocionalna lenjost, dosada hranjena razmaženošću koja nastaje preteranom udovoljavanju sebičnoj osobi dok je bila dete.

Ramaženost dovodi do površnosti koja je jako opasna za život odrasle osobe.

U stvari odrastao, može da se nazove samo onaj ko je zaronio u sebe, menjao se, dok se nije sebi dopao, sebe zavoleo.

To je dugotrajan proces uz svakodnevno razmišljanje i nema nikakve veze sa fizičkim razvojem, odrastanjem, ni sa godinama starosti.

Sebičnost može proizići i iz ljubomore iz koje se često radja posesivnost a njen najružniji oblik je očekivanje robovske poslušnosti i ponašanja drugih prema sebi.

Ko želi drugog da porobi, rob je svoje destruktivne ličnosti.

Ko ne uspeva da pruža ljubav, ne voli prvenstveno sebe.

Nesebični vole, daju se a time i svakodnevno primaju ljubav i pažnju.

Bez ljubavi nema spoznaje ni sebe ni sveta oko sebe.

Ljubav je za život kao naočare neophodne za gledanje 3D filma, bez njih ne možemo uživati u snimljenim efektima.

Saznjanja do kojih kroz ljubav dodjemo, najvrednija su za naše živote.

Ljubav nas mora dotaći i u poslu kojim se bavimo.

Komunikacija kroz čistu ljudsku ljubav, iskrenost, nesebičnu razmenu znanja i iskustva, dobre namere, jedna je od vaznijih formula za uspešan posao.

Bez ljubavi nema srećnog života ni uspeha.

Iz ljubavi prema sebi radjaš ljubav koju deliš drugima.

Sebični žive u strahovima prvenstveno od samih sebe.

Bežeći od zla u sebi koje im strahovi probude, usmeravaju ga na ljude oko sebe, tražeći neprijatelja van svog bića.

Kada neko ne voli sebe i oseća strah od onoga što u sebi vidi a ne trudi se da sebe podiže na više nivoe svesti i da bude bolji, postaje agresivan prema najbližim osobama u svom okruženju.

Naravno da je neprijatelj njegov u njemu samom, samo nema hrabrosti a ni volje da se sa njim suoči.

To sebično biće u njemu tera ga da drugima čini štetu ali ona je trenutna, usputna za većinu, osim za aktera sebičluka.

Takvom možda čista ljubav može pomoći ali teško do njega prodire, nije joj lako da se u njemu primi kako bi dočekao njene plodove.

Žrtve sebične osobe čak i kada čine najlepše što mogu, prinose plodove svoje ljubavi, često dožive da budu odbačeni uz surove reči "ne svidjaju mi se, možeš ti to bolje" ili "nije dovoljno dobro od tebe - za mene".

Slobodu čovek samo uz ljubav može da oseti i da u njoj živi i uživa.

Bez slobode nema sreće.

Ljubav mora pruzati zaštitu, sigurnost, opuštenost, osmeh, radost, otvorenost, iskrenost, duševni mir.

Iskrenost oslobadja.

Hrabrost je potrebna da bi bio iskren.

Iskreno suočavanje sa samim sobom priprema nas za otvaranje s' ljubavlju, prema drugima.

Korigovanje samog sebe, preduslov je da sebe zavolimo.

Kada si zadovoljan time što si od sebe napravio, spreman si za ljubav prema svima i za sve.

Strahovi u vezi ukazuju da je u njoj nedovoljno

ljubavi.

Strahovi su okovi a oni nas čine robovima.

Naše biće traži slobodu, nju osvajamo ljubavlju uz hrabrost.

Ako u nekoj vezi primetite da niste svoji, ne pokazujete ono što jeste, želje svoje gušite, razmišljanja iskrena ne iznosite, nesvojstveno sebi se ponašate, bežite.

Izlazite iz takve ljubavi, sačekajte onu u kojoj ćete biti voljeni i poštovani zbog svega što vas čini onim što jeste.

Sve drugo vodiće vas nesreći.

Ako ne pobegnete, kad tad stići će istina - realnost, vaše probudjeno iz sna,  razočarano biće, možda kada ste se već razmnožili, porodicu stvorili.

Onda ste umnožili svoje nezadovoljstvo, nesreću, stvorili ste nova bića koja će prisustvovati i biti svedoci vašeg nesrećnog, ogorčenog života.

Gledajući vas kao primer, neće umeti sebe da zavole i eto kako u većini slučajeva nastaju ti sebični ljudi.

Ogorčeni ste ako ste neostvareni.

Neostvareni ako niste osvojili slobodu za sebe, svoje mišljenje, stavove, želje.

Slobode ste se odrekli bežanjem i odricanjem od sebe, pravdajući se da ste to činili zarad ljubavi prema nekom.

Onda sve te emocije prenesete na decu uz strahove stečene zbog nesigurnosti.

Nesigurnost ste stekli odričući se donošenja svojih odluka, misleći da je i to dobro žrtvovati zbog ljubavi.

Neko pre - neko kasnije osvesti se, ne voleći sebe, neće biti sposoban da pruži drugima ljubav, već samo uslugu.

Ako ne voliš sebe, porodica će te posmatrati kao davaoca usluge, odradjivača poslova, onog koji plaća račune, osobu zaduženu da stvari budu u redu, čiste, funkcionalne, i ukusne, bez prava mišljenja, donošenja odluka, čak ni prava govora.

Biti pored sebične osobe, ugušiš ljubav prema sebi.

Ne možeš je širiti dalje oko sebe već ćeš i sam postati sebičan na neki način, sprečavajući razvoj i put svojoj deci, pravdajući se prevelikom brigom, sindromom "brinem, to je jače od mene".

Da li smem da kažem da što je neko nesrećniji u svom emotivnom životu - to više brine i oseća strahove za svoju decu?

 Što je ostvareniji, zadovoljniji, uživa u svom bitisanju a onda svoju decu posmatra kao drage osobe koje žive svoj život i kroje svoje sudbine.

Ništa ne treba da bude jače od nas.

Borba traje dok dišemo.

Promene su neophodne svakodnevno kao i učenje i to je za našu dušu isto što i udah i izdah za naša pluća.

Trebalo bi da traje neprekidno, prosto automatizovano.

Ostvarenje snova ne očekujte bez ljubavi.

Ljubav je osnov svega, sveta u nama i oko nas.

Ljubav nas stvara u ljubavi stvaramo.

Ko ume da voli, ničega se ne boji.

Ne boji se poraza, izdaje, napuštanja, grešaka, smrti, jer sve što mu se dešava pronadje razlog da prihvati i zavoli.

Najviši nivo ljubavi dostigli smo kada naučimo da praštamo.

Tek tada smo zaista SLOBODNI I SREĆNI!

OPROSTIMO sebičnima, teret najveći, ipak je na njima.