MOGAO JE HEMFRI BOGART da dodje po moju mamu

Malo, malo, ja o smrti, ali ona je deo naših života i nemoguće je izbeći (mislim kao temu, hahaha).

Sećam se, kad se mama na put zadnji spremala, dolazili moj i Mikijev tata, već umrli, da je "tamo" vode, sede oni i čekaju.

Stojimo pored bolničkog kreveta brat, tetka i ja a mama kaže da su i njih dvojica tu, baš preko puta, sećam se da sam se okrenula a dobro je što ih nisam videla, hahaha.

Pripemila sve da je u moju kuću dovedem, da je čuvam, od bolesti i strahova spasem ali umesto sutrašnjeg dana kod mene, ode ona tog jutra sa njima.

I bilo mi krivo što je umesto moje, njihovo društvo odabrala i sad se pitam, zašto je takav izbor napravila.

Zar je morala na onaj svet u pratnji onog ko joj se smučio za života. Neko baš sudbinu ne može da bira.

Pitam ja svekrvu moju da li su i po nju ta dva prijatelja dolazila, njen muž i moj tata, da li je zovu i nude da i nju na onaj svet prevedu.

Čudi se ona otkud ja pa to znam, dolaze, ali im ona kaže da joj se još ne ide, neka im za sad društvo pravi moja mama, njena prija.

Hahahaha, zna žena, naučila kako se živi a za smrt ima još vremena i ići će kaže kad ona bude htela.

Baš bi bilo dobro da ne mora nikad, jer se tog odlaska mnogo plaši, a tek oni ne mogu da pomognu, da je ubede da se tog straha reši i da je sa sobom odvedu.

Često njoj noću pozli, probudi se iz sna u paničnom strahu, pritisak, tahikardija a ja znam da su je ona naša dvojica opet posetila i pozvala.

Pa vi onda kažite da nije dobro, zdravo i pametno plašiti se smrti. 

Vidite da ako se neko smrti plaši može i da je odgurne bar za neko vreme. 

Kao, ko se smrti plaši, već je umro, ma nemoj.

Oni što se ne plaše u zagrljaj joj odoše, a ovi drugi prosto se od nje sakrili, hahahaha, pa ti vidi.

Čitala sam skoro, smrt nastupi kada se mozak isključi, kao da on na neki prekidač klikne.

Nije srce, nisu drugi organi oni koji prvi prestaju da rade, već mozak je dirigent životne parade.

 Retko nas mozak "gasi" bez opomene, kao kad nestane struje, već nas polako posmatra kako mnoge stvari radimo pogrešno, protiv sebe, ako smo slabi, pa na kraju kad se napon smanji, nestaje, isključi nas a neko se tu nadje da nas povede.

Malo mi žao što po moju mamu neki njen omiljeni glumac koji je "tamo" nije došao. 

Mogao je Hemfri Bogart i ako je i on voleo da popije, šmeker pravi, znam da je volela njegove filmove.

Pa on je dugo u tom carstvu večitom, šta bi mu falilo da je "sišao" i on moju mamu odveo.

Nije zaslužila da po nju dodje tata, jako je za života nervirao, modrice ne retko, na njoj ostavljao.

Sebičan je bio a ona ga kao da je najbolji, lepo čuvala, pa mu verovatno "tamo" ta njena nega nedostajala.

Baš ga briga što je bratu i meni bila potrebnija.

Jedino me teše misli da je njega "tamo" neko dočekao i propitao koliko dobrog a koliko lošeg je za života činio.

Bilo je dobrog puno, prema drugima ali prema mami, gad pravi.

Tešim se, možda ga taj "neko" poslao po nju da bi te greške ispravio.

Nije me tog poslednjeg dana prepoznala, brata jeste, sve mislim, bio joj miliji.

I pre bolnice, grdila me zbog porcelana njene bake koji nikad nisam videla.

Pitala me zašto sam ga razbila, polupala, baš ga je čuvala.

Pomešala me sa nekim ko njoj baš nije prijao, pa razmišljam i tumačim da i pored velike ljubavi izgleda, nismo bile bliske.

Da smo bile, prepoznala bi i mene kao i svog sina (mog brata), ne bi mogla da me zaboravi.

Ne ljutim se, Pavić kaže da čovek umire onoliko puta, koliko dece ima a moja majka sigurno je i zbog mene umirala.