PODSTANARI šta će poneti kada se odsele

Zvučaće većini čudno ali svoju decu sam doživljavala kao podstanare.
Svesna sam bila da moraju jednog dana od nas da se odsele.
 
Žive u stanu sa nama, imamo zajedničke i odvojene prostorije.

Zajedničke i svoju sobu sredjujem ja a njihove oni.

Naravno da oni svoje nisu svakodnevno spremali ali mene to nije nerviralo. Samo zatvorim vrata njihovih soba ako su u haosu.

Stvari ( ili igračke ) podstanara, ako se nadju u mojim i zajedničkim prostorijama, ubacim u njihove, bilo gde, malo i doprinesem kršu koji su napravili.

Srede oni svoje sobe kad postane teško da se kroz njih kreću ili u njima zagubljeno pronadju a baš im hitno treba.

Nisam volela da radim nešto kad me neko tera pa nisam ni ja terala njih.

Nisam ni od servilnih majki koje rade za svoju decu ono što oni mogu i znaju sami.

Moje je bilo da ih učim o važnim stvarima, po meni bitnim, da ih podučim i za stvarni život spremim.

Često mi deca kažu da sam sitničava.
Jesam, ako to znači da sve duboko analiziram.

Moram, znam da ne postoji u životu samo crno i belo već paleta boja a svaka od njih ima milion nijansi.

Ni ljudi nisu samo dobri ili loši.

Nekad iz njih izvučeš najbolje, ono za koje ni sami nisu znali da u njima postoji.

Nekad sačekaš da neka osoba postane bolja, da "sazri" a nekoj nikad u životu ne treba da dozvoliš da pored tebe bude, pa ni glas da ti ne čuje, samo je blokiraš, kao na društvenim mrežama, da nema pristup tvom profilu.

Krojimo mi našu decu prema sebi, ogledalo su naše.

Ko je zadovoljan sobom i deca će mu srećna biti a ko nije na decu će svoje frustracije preneti.

Postoje roditelji koji ne poznaju sebe, ne znaju ko su, gde će, gubitnikom se osećaju, Kalimero sindrom imaju.

Takvima deca dodju kao popravni, pa još male kreću da ih zbunjuju, sve im nešto nameću i forsiraju.

Misle, ako oni nisu postali  uspešni da se bar "okite" uspehom svoje dece.
A kako će znati koji je put pravi za decu, kad ni za sebe nisu znali.

Umesto put svoj i dalje da traže, dok su živi, dok im se ne "otvori" i tako primer daju, oni sa svog sidju, pa guraju ispred sebe nejaku decu a iza njih idu i sufliraju.

Teško je odrastati pod takvim pritiskom.

Ne znaju mnogi da za slobodu i poverenje koje deci daješ moraš biti hrabar, odgovornost za njihovu sigurnost, čak i sudbinu, moraš da preuzmeš.

Neka tudja deca znaju, da roditelji koji im često nešto brane, to rade ne bez ljubavi već iz straha, pitajte ih samo čega se sve boje.

Možda svojim roditeljima pomognete a vama odrastanje lepše i lakše bude.

Da se vratim ja na svoje podstanare.

Nikada ih nisam budila za školu, nisam pitala šta imaju i da li su uradili domaći zadatak.
To je bio njihov posao, njihova obaveza.
Tu sam bila ako nešto ne znaju ili im nije jasno i da se razumemo, ne kažem da sam sve znala.

Priznavala bih kad nešto ne znam, onda odgovor na to pitanje ne dajem.

Sami su zvali svoje profesore koji su dolazili da im časove drže onda kada zaključe da im je potrebno.

Lepo smo se družili.
Verovatno i zbog toga što im nikad ništa nije bilo zabranjeno niti su bili u nekoj kazni.

Ako su bili bezobrazni ( kad su bili mali ), prutić uberem, dobiju po nožicama i guzi, postavim ga posle toga na vitrinu da štrči i da im bude vidljiv. Naravno da im je bilo muka kada ga ugledaju.

Nikada se nisu ljutili na mene posle tih batina već su iščekivali kada ću ih zagrliti, poljubiti, oprostiti a ljutnju su usmeravali na onaj prut što "gore" stoji.

Kada su počeli izlasci nisu imali odredjeno vreme za povratak, ostajali su dokle je po njima trebalo, dok im je bilo baš lepo.

Kafane za prve izlaske ja im birala i preporučivala, uz pomoć prijatelja, mog dragog Faruka.

Obaveza im je bila da se čuvaju, budu u "dobrom" društvu i na bezbednom mestu.

Prva, druga i sva ostala pijanstva njihova za mene bila su normalna.

Noću me budili, telefonom sa društvom zvali i svi u horu pevali Miljacku ili Skitnicu.

Miki se ljutio kada se probudi pa kaže " Mene ne zovu, ti si ih tome naučila, neka te bude...", hahahaha.

A meni drago i milo jer znam kad malo popiju pa im "fino", tad zovu one koje najviše vole.

Ti moji podstanari, postali su malo naporni kada su odrasli.
Izlaze pa ulaze u kuću po sto puta a naš Roki laje li laje.

Tušira se svako od njih najmanje tri puta na dan, koliko to stvori prljavog veša, da ne pričam.

Sad oko podstanara mnogo više posla.

Često neko od njih troje na put krene, pakuju, raspakuju, sve to od malena rade sami ali stvori se tu veša, kada se vrate, na tone.

Mi legnemo a oni tek izlaze, mi dodjemo a neko od njih spava, hahaha, a Roki sve to prati i stalno, laje, laje, i on mi kao neki dosadan podstanar dodje.

Sad odrasli, moji podstanari često cimere u svojim sobama imaju, hahahaha.
Kad su ti dragi cimeri, pa i društvo njihovo sa nama u kući presrećna sam, jer znate da sam želela da imam više od troje dece.

Ludnica je kod nas Pavlovića prava, jedno je sigurno, nikad nije dosadno.

Stravstveni sam pušač i podrazumevalo mi se da će i oni biti pušači.

Radovala sam se odrastanju dece i očekivala da će prve kafe i cigarete sa mnom da gustiraju.

Ne puše, hahaha.
Kad pomislim na roditelje koji su od malena deci pričali kako ne treba da puše...danima, godinama govorili a oni propušili.
Nisam podstanarima nikad reč protiv cigareta rekla a oni ne puše, hahaha.
Doduše ovaj najmladji nešto pokušava, pali cigarete ali mu baš ne ide, sve ih na pola baci.
Kaže ne puši, samo vežba da udahne dim.
Kao, ne zna.
Glupo mi da mu pokažem, hahaha, nadam se da će odustati.

Drago mi je što su nepušači, nemojte misliti da nije.
Nisam ih ja podsticala da puše već sam znala da je uzalud pričati da to ne rade.

Postoji tajna jedna koju čak svi znaju, treba hrabrosti to primeniti, deca ne rade ono što im se stalno ponavlja, "kako bi i šta trebalo", obično kontriraju.

Neki se otpor ako ste dosadni, u njima stvori.

Pa ti sad budi mudar pa proceni kad suprotno od onog što je ispravno reći ili jednostavno ćutati i primerom pokazati, oni će tako pre prihvatiti.

Volim da se družim sa svojom decom i njihovim drugarima. Volela sam i kad su bili manji.

Pravila sam im rodjendane uvek u diskotekama, kafićima uz muziku i posle rodjendana učiteljice mi kažu kako su im naši mali gosti pričali da sam ponovo najviše igrala, od sve dece, hahaha.

Dodju tako drugari na rodjendan nekom od mojih podstanara i meni često donesu poklon, cveće ili CD omiljenog mi pevača.

Volela me deca, šta da vam kažem, moram da se pohvalim.

Vole me prvo zato što osećaju da ja njih mnogo volim, a zatim, uvek sam ih tretirala kao osobe ravne sebi.

Poštovala njihovo mišljenje, nisu se od mene ustručavali mada sam uvek autoritet imala i mogla njih dvadesetoro da smirim za tren ako bi u nečemu preterali.

Dok su bili mali svi su me po imenu zvali i nisu mi persirali. Tako je ostalo do danas. A oni koje sam kao odrasle upoznala, po neko persira ali imenom me i oni zovu, bez onog "tetka".

E sad dodjosmo do sadašnjeg vremena.

Dok su odrastali, odgovarala mojim podstanarima "kul" mama, koja ne smara i skoro sve dozvoljava.

Mama koja im veruje i uvek spremna da pomogne ako nekom treba da dokažu da su u pravu ili da nisu krivi.

Mama koja ih štiti i na ulicu istrči ako je pozovu čak i sa nekim tatama da se sukobi.

Odrasli su, dvoje punoletno odavno, treće će biti sledeće godine.

Sad bi oni mamu kakva nikad nisam bila.

Onu što bi im ugadjala, svakodnevno pripremala omiljena jela, uradila šta treba i sklonila se.

Mislim da oni ne razumeju da ja njih, svoje drage podstanare doživljavam kao prijatelje.

Pa toliko dugo smo živeli jedni pored drugih, združih se sa njima.

Dolazi izgleda vreme u kom bilo šta da kažem, rekla je "mama" a ne prijatelj.
A to onda smara, preterano je, glupo i ko zna kakvo sve samo nije onako kako sam htela da bude.

U prisustvu svoje dece uvek sam se ponašala kao pred bilo kom dragom prijatelju.
Sve što kažem njima ili pred njihovim društvom, isto pričam svom, svojim prijateljima.

Neka deca koja dolaze kod nas kažu volela bi da su im roditelji po mnogo čemu slični meni a ne znaju da bi me moji sad kad su odrasli, možda i rado za njihove zamenili, hahahaha.

Izgleda da postoji neka barijera medju generacijama, koju oni ne mogu da preskoče, ja očigledno jesam pa im po malo delujem luda.

Nije važno, ono na šta ne mogu da utičem ne nervira me.

Biću tu za moje bivše podstanare ako im zatrebam za bilo šta a kafu ionako davno već pijem sama.

Svoje društvo imam a i bez njega nikad mi nije dosadno.

Došlo je vreme da moji podstanari u svoje stanove krenu, da se jedan po jedan sele.

Poneće oni iz naše kuće sve što im se svidja, sve što sami procene da im iz nje treba od "nas" ono najvrednije.

Znam da će umeti lepše i bolje od mene.
Pa to sam i htela, ne moram da pričam ali ću reći, život bih dala za svoje podstanare a i za mog Mikija.

Uz put sam saznala zašto baba više voli unučiće od svoje dece.
Ne voli ih više nego što je decu svoju kada su bila mala, već od ove, odrasle, hahahaha.

Kada postanem baba opet ću imati podstanare, mada povreme, koji će želeti da se družimo jer ih neću smarati.

Podučavaću ih, voleti, raditi umesto njih samo ono što još ne mogu ili nisu stigli da nauče.

Prutić ne znam da li ću smeti da koristim kako zbog njihovih roditelja, mojih bivših podstanara, tako i zbog "evropskih" zakona.

Igraću na njihovim rodjendanima, možda piti sa njima kafu jednog dana i pušiti.
Naravno, preporučivaću im kafanu neku za prve izlaske i pričaću im o svojim veseljima i pijanstvima.