ŽIVA SAM

Živa sam a dugo nisam bila. 

Umrla iznutra, umrla mi sećanja. 

Bez njih ne znam ko sam, tražim se ali loše vreme bilo, dugo trajalo i dobro me sakrilo.

Kako napred bez prošlosti, puzim kao malo dete, pokušavam na noge da stanem, ponovo krenem, da pad prekinem da se uzdignem. 

Razmišljam, učiću sve ponovo, ali hoću isto jer uvek sam pričala, toga se bar sećam, kad bih se ponovo rodila, ništa ne bih menjala.

Sa greškama svojim drug sam postala, neke zavolela i njih sigurno ponovila, ako bih se odrekla onog što sam od srca činila ne bih sad ni oživela.

Pre smrti i nestalih sećanja dugo sam bila duplirana. I jedna sam teška sebi a tek dve, bilo je korisno ali naporno. 

Prva ja polako umirala a druga je znala šta treba da radim da bih ostala uspravna ali ne ostadoh živa. 

Kažu u paklu kad se nadješ, nastavi da se krećeš nemoj stati, samo tako ima šanse da iz njega izadješ i u svoj raj vratiš.

Nešto me jako zabolelo pa me probudilo. 

Kažu ljudi da se sve sa razlogom dešava, pa ako su me ujeli,  opet sam živa i setih se gde sam stala i na kom putu pre smrti sam bila.

Da sam mrtva bila, nisu primetili, sad će saznati i naučiti da ljudi koji znaju da vole, smrti se ne boje, već i nju zavole.

Ponovo dišem, ponovo razmišljam, setih se šta sam i kome davala, opet ću, jer to je moja misija.