SAVET - PRIMER - MOJ NAČIN

Nebo iznad mog dvorišta

Znete sigurno da deca nemaju strpljenja i ne žele da vas saslušaju i poslušaju u trenucima kada se ponašaju kako vi mislite da ne bi trebalo

Oduvek sam govorila da deca, naročito kada su mala mogu i normalno je, da traže i zahtevaju šta god pomisle i požele ali na nama roditeljima je šta ćemo im od toga dozvoliti, odobriti, kupiti i u čemu ćemo ih podržati.

Lako je sa malom decom, lako i uživancija.

Kada odrastu a ponekad se ponašaju namćorasto, jogunasto, dure se, izjavljuju da im je dosadno, ne smemo takvo ponašanje ignorisati.

Sigurno žele nešto da kažu, ne znaju još uvek da definišu svoja osećanja, želje, ambicije, pa se na taj način žale, iskazuju neko nezadovoljstvo.

Nisu još naučili da svoje probleme klasifikuju i  rešavaju po prioritetima.

Naše je da ih poučimo, posavetujemo, usmerimo ali kao sto sam već rekla, neće nas saslušati kada mi to poželimo.

Da bi ozbiljan  razgovor obavili  sa svojim detetom, mora se poklopiti vreme, mesto, njegovo i vaše raspolozenje, energija, kao i uloviti momenat kada će otvoriti svoj um da bi vas saslušalo.

Kada to sve sačekate, da bude idealno, nakupe se teme ili neka se zaboravi u medjuvremenu pa mogu u budućnosti vašem detetu da se prodube problemi koje ima ili je zamislilo da ima.

Pre nekoliko dana, sedela sam sa decom u dvorištu.

Pričali smo neobavezno, nista važno ni ozbiljno.

Svo troje prisutne dece bili su malo umorni i činilo mi se da nisu znali sta bi radili u toku te večeri.

Reč po reč, jedno od njih izgovori kako oseća strašnu dosadu..."skoro sve je dosadno".

Poče nesto da se drca, gundja.

Bila sam po malo iznenadjena, malo mi je bilo neprijatno što moje odraslo dete priča o dosadi.

U stvari, shvatila sam da se iza tih reči krije neko dublje nezadovoljstvo.

Razmišljam, dete je vredno i dobro ali nije još započelo neki ozbiljan posao, to je, sigurno.

Gundja moje dete i dalje, pa oplete i mene.

U sebi sam razmišljala, naravno jako brzo, šta da radim, kako da odreagujem.

Uf, kako bi lepo bilo da su mali pa da uzmem prutić, za čas bi zaboravili na dosadu, haha.

Ma, najbolje da ih sve iskuliram, da se ne mešam više u razgovor koji preti da preraste u glasnu svadju.

Na pola im okrenem svima ledja, pogledam u nebo (spas) i zabezeknem se lepotom i belilom oblaka kao i sunčevim zracima koji su kroz njih probijali.

Ustanem, počnem da slikam nebo iznad mog dvorišta.

Stanem uz tuje, slikam nebo, odem ispod šljive, pored smokve, slikam nebo.

Legnem na travu ispod tih mojih voćki, škljocam li škljocam.

Oblaci su se brzo kretali, time menjali oblike koje su stvarali a sunčevi zraci su ih probijali kad god bih pri njihovom pomeranju ugrabili priliku - prostor.

Naidje ćerkina drugarica sa mužem i sinčićem i kada me ugledala kako ležim na travi u dnu dvorišta i slikam nebo, vrisnula je od smeha, dotrčala da me poljubi.

Nije ona znala da smo se mi malo pre toga skoro svi isvadjali i da sam ja od toga pobegla ovim fotografisanjem.

Deca su sedela, pila kafu a ja oko kuće prolazila bar pet puta, sve gledajući u nebo.

U tim trenucima bilo mi je žao što nemam sprat više na kući jer bih sa njega napravila još lepše slike, učinilo mi se da je sunce u komšijinom dvorištu uspevalo da se jače probija kroz oblake.

Da sam imala visoke merdevine, bar deset metara, popela bih se na njih.

Čučnem, ustanem, legnem - slikam i dovedem sebe u takvo stanje sreće i ekstra raspoloženja, ne mogu da vam opišem.

Da li treba da vam kažem da sva ta deca u mom dvorištu nebo i njegovu lepotu nisu ni prometila?

Slikala sam bar sat i po vremena, zavrtelo mi se u glavi.

Otprilike kada sam završila sa slikanjem, deca se razidjoše.

Super pomislim, sad ću lepo da sredim svoje slike i da ih objavim na Instagramu, Fejsu...svuda.

Ala će deca da se iznenade kada budu videla, pošto nebo i oblake nisu ni primetili iznad svojih glava, haha.

Postavljam slike a mozak mi radi, razmišljam o toj dosadi.

Zašto je odrasloj deci dosadno, koje probleme imaju, kako da im pomognem, da ih posavetujem.

Da li je čoveku što je stariji, manje dosadno?

Zašto meni nije dosadno?

U jedno sam sigurna, primer za decu ima bolje dejstvo i više učinka nego priča.

Zbog toga, tog dana, te večeri, prekinula sam raspravu o dosadi i ustala, zabeležila telefonskom kamerom lepotu neba iznad mog dvorišta.

Baš u tom trenutku, primila sam dar prirode, pomogla mi je da im pokažem zašto mi nikad nije dosadno.

Svako od njih mogao je pogledom da uživa ali kao da se samo meni i mojoj duši ukazao taj divan prizor.

Šta tražiš - to nadješ.

Želela bih da nauče da definišu šta žele a šta ne, onda je lako pronaći željeno.

Šta hoće a šta neće, šta je ideal njihovih budućih života, šta su ciljevi i kako ih ostvariti.

Od izjave mog deteta "dosadno mi je",
nastale su ove divne slike i tekst DOSADNO _ DOSADA

Da sam tada pokušala bilo šta od toga sto sam kasnije napisla da kažem, niko me ne bi saslušao, ništa ne bi zapamtili.

Možda bi pomislili "ala mama sere", haha.

Ovako, slike su 100% videli a nadam se da ce i moj tekst kad - tad, pročitati.