TITOV MENTALNI ČIP

Po teoretičarima zavere bliži se momenat kada vladari sveta nameravaju da

izvrše čipovanje ljudskog roda - porobljavanje . 

Ugradjivanje čipa pod kožu, totalna kontrola kretanja, kontrola života uopste i dotle po njima to ide da će kroz taj čip vladari moći da izvrše smrtnu kaznu nad nepodobnim ili neposlušnim robovima. 

Njihovo ( vladara sveta ) je da hoće a naše ( ljudski rod ) da ne pristanemo.

U nekadašnjoj komunističkoj Jugoslaviji nismo bili čipovani ali jesmo na neki način bili isprogramirani, imali smo mentalne čipove.

Titova propaganda nad Jugoslovenima ( Srbima ) bila je moćna.

Partizanski filmovi, emisije, priredbe, pesme, književna dela, umetnost svake vrste, sve je bilo u partizanskom duhu. 

Sanjala sam II svetski rat, kao što danas često sanjam Vučića ( Titova škola ).

Šta bre sanjala, učestvovala, dodje mi da tražim boračku penziju.

Moja majka bila je Titov pionir, odani. 

Dotle je išla da je čak kod učitelja tužila decu koja su išla u crkvu sa svojim roditeljima, jer je  "komandir naredio da nema Boga".

Nije kod nje bilo sumnje u Tita skoro do njegove smrti.

Pamtim da je samo jednom pokazala ogromnu razočaranost kada je gledala prenos dočeka neke davne Nove godine, Tita i njegove supruge.

Jovanka Broz imala je na glavi krunu od belog zlata i dragog kamenja.

Kada je mama to videla, raširila je oči i rekla " E, do kurca kada drugarica Jovanka nosi krunu kao neka kraljica".

Brata i mene nije krstila ( komunisti to nisu radili ) a imena Željko i Zdenka ( hrvatsko ) dosta govore, širila je njima bratstvo i jedinstvo.

Za svoje ime imam običaj da kažem da sam ga dobila po Titiovoj švalerki Zdenki ( Davorjanki ) koju je, koliko sam čitala, Tito kada je umrla sahranio u dvoristu dvorca u kom je posle oslobodjenja živeo ( vrhovni komunistički komandant u dvorcu ).

Za razliku od mame, tata je imao svoju priču o partizanima i drugu Titu. 

Bio je poštar, reon mu je godinama bio na Obilićevom Vencu gde je živelo puno bivših partizana, nekadašnja buržoazija koja se odrekla materijalnog u korist ideala ( koliko su pogrešili ).

Videvši partizansku sirotinju kako posle II svetskog rata "nagrće" u Beogradske vile ( one kojih su se oni odrekli ) po Dedinju i drugim elitnim delovima grada, kako su ostavljali svoje predratne žene zbog beogradskih dama i glumica, razočarani, povukli su se u one stanove koji su im ostali i ućutali se. 

Kako izgleda, pričali su samo sa svojim poštarom, njega su  jedinog primali u kuću.

Nemojte mi reći da se tadašnja srpska omladina nije ogrešila o svoje porodice, pretke.

Da se nisu mnogi pokajali što su njihovim porodicama i prijateljima partizani sve oduzeli, mnoge streljali a posle oduzeto medju sobom podelili, deo pretvorili u društveno da bi od 2000. došli novi proleteri i to bez para pokupili.

Posle svakog rata isplivaju najgori i obogate se, uvek bilo i biće a stradaju idealisti.

Poslednjih 20 godina osnivaju se stranke, idealisti nestaju sa političke scene, zatvaruje se i verovatno pričaju samo sa poštarom a karijeristi, dobri glumci i ljigavci opstaju i danas su na srpskoj političkoj sceni.

Teško je danas u Srbiji.

Teško sve mislim i zbog toga što se nekadašnja omladina odrekla Boga.

Ta omladina je prestala da veruje u Boga i klanjala se idolu Titu a zbog njega i rodjenog oca ili brata  prodavala. 

A on Srbiju kao pobednicu u dva svetska rata u kojima je izgubila polovinu stanovništva, koja je mogla da ima državu po granicama skoro najveću u Evropi, iskoristio je da rehabilituje sve one koji su u oba rata bili na strani neprijatelja. 

Stvorio novu Jugoslaviju, nacrtao granice republika i pokrajina po kojima nas skresaše a za to vreme Srbi pevali Titu pesme o ljubavi.

Ali, da se vratim na svoju priču.

Dok je mama vikala na mog oca govoreći da joj truje decu svojim pričama, on je uporno, naročito kada popije, pričao da će mi za Hrvatsku trebati pasoš, da se udam samo za Srbina, ne zato što druge narode i narodnosti treba da mrzim već da taj mogući muž ako nije Srbin ( njegova porodica ) ne bi mrzeli mene. 

Bilo je to 1970. godine.

Koliko je samo bio u pravu. 

Slušala sam mamu, slušala tatu, mislim ono što su pričali i zaključila da je istina negde izmedju. 

Kada sam bila osmi razred osnovne škole odlucila sam da se krstim. 

Dogovorila se sa bratom i oboje se krstili u manastiru

Blagoveštenje u našem selu Stragari.

Svoje ime nikad nisam volela, pomislila sam da mi je to prilika da ga promenim i da mi bar u crkvene knjige upišu neko srpsko. 

Pričali mi da ime koje nije srpsko neće upisati u pravoslavne crkvene knjige.

Pitam ja popa jel može ime da se promeni, on kaže da može a ja odustanem. 

Shvatila sam da sam svoje ime zavolela, u stvari, zavolela sam izgleda sebe.

Nisam kao sto sam rekla sve verovala komunistima kao ni drugu Titu ali u snovima, ja partizanka, bacam bombe, rušim bunkere. Pa onda bolničarka, ubijaju mi ranjenike a ja se dokopam mitraljeza pa rešetam Nemce dok ne ostanem bez municije. 

Joj majko, koja je radost bila kada otmem mitraljez pa bacim pušku sa strane ali koji strah i užas kada mi nestane municije. 

Gde je sad ona puška?

Medju težim i tužnijim snovima bili su oni u kojima sam morala da branim ili skrivam brata i muža. 

Pa onda brat četnik a muž partizan ili obrnuto. 

Najveća noćna mora ipak bili su snovi u kojima sam morala da biram ko će da preživi, brat ili muž, a sve od mene zavisi. 

Ne mogu da vam opišem tu dilemu, taj bol, tu količinu i intezitet ljubavi. 

Ni sad mi nije jasno kako sam takve emocije mogla da imam tako mala pa i ako je to bio san. 

Ajde prema bratu, brat se voli od kad znaš za sebe ako je stariji ali ljubav prema mužu. 

Još uvek kada se setim tih snova grize me savest što sam u nekom snu žrtvovala brata da bi spasila muža.

Sećam se svake jake emocije iz svog najranijeg detinjstva. Dete može jako da voli.

Može da bude hrabro, neustrašivo. 

Tvrdim vam da su sva osećanja, ljubav, patnja, pa i mržnja, radost, koju dete od najranijih godina oseti iste snage kao kod odraslog čoveka.

Razlika je samo u izražavanju tih emocija, dete ne ume da ih opiše ali ako sačuva sećanja i kad odraste uporedi ih, to je to.

Intezitet osećanja jednak je u svakom životnom dobu.

U stvari ne bi se ja danas svega toga ni sećala da nije bilo jako i duboko.

Što dublje - to bliže.

Setih se sad priče Milorada Pavića o monahu koji je svake noći u svojoj hladnoj manastirskoj ćeliji čitao knjige. 

Hladno a on još skine svoju košulju jer samo u takvim teškim uslovima, dok telo trpi i oseća bol, ono što zapamti od svega što čita, vredno je njegovog pamćenja.

Dug niz godina nisam razmišljala o svojim ratnim snovima ali sad kad sam ih se setila došla sam do saznanja da sam muža iz svog detinjeg sna volela jednako jako kao i ovog jedinog na javi. 

Sigurna sam da sam Mikija sanjala. 

Nisam ga tad poznavala, vršnjaci smo i on je tad bio mali kao i ja, ali u mom snu bila sam odrasla devojka - žena, kao i što je moj muž bio odrastao muškarac. 

Da, sigurna 

sam, Mikija sam skrivala, štitila i volela tako jako u mojim partizanskim snovima.