Kako sam upoznala Jasminu Mihajlović i Milorada Pavića

Dvadesetak godina imala sam kada sam pročitala Hazarski rečnik Milorada Pavića.

Bila je to prva knjiga koju sam pročitala u dahu bez preskakanja jedne reči a inače, ranije čitajući, nestrpljiva kakva sam, preskakala sam čitave stranice.

Jak utisak roman je ostavio na mene. 

Inače čitala sam ga u vreme kada je moj omiljen lik iz detinjatva, moj jedini teča, bolovao od neizlečive bolesti. 

Malo zbog njegove iznenadne a teške bolesti u njegovih četrdeset godina, malo zbog Hazarskog rečnika odlučim da se svakom uvek zahvalim i za male stvari i da svakom kažem šta predstavlja u mom životu i koliko mi znači jer, shvatila sam da niko ne zna dokle će.

Dvadesetak godina od tog perioda mog života odlučim da se zahvalim Miloradu Paviću na romanu koji je napisao i da mu ponudim usluge oko računara jer sam čitala da ih izuzetno koristi kao i svu IT tehnologiju i opremu.

Napišem mejl, predstavim se i pošaljem.

Ubrzo stiže odgovor od njegove supruge Jasmine Mihajlović da im je drago što sam im pisala i da me pozivaju kod njih kući na kafu i da bi mogla da im prilikom te posete nadogradim memoriju u Pavićevom računaru.

Naravno, oduševljena, pozovem brata koji je takodje voleo Pavićeve romane, ponesem memorije i podjemo. Dočekali nas kao stare znance u njihovom prelepom stanu koji je sad Legat Milorada Pavića.

Moj brat se raspričao sa Pavićem a ja sa Jasminom.

Toliko smo jedna na drugu ostavile utisak da sam na Pavića, zvuči glupo, manje obraćala pažnju.

Bližilo se vreme da se ta poseta iz pristojnosti završi i ja kažem da sam ponela memorije koje bi im dodala u računar.

Odvedu oni mene u Pavićevu radnu sobu, zatražim mu šrafciger, nisam ( glupa ) svoj ponela.

Sednem na pod u štiklama, otvorim računar, " ubodem " one memorije i molim Boga da sve proradi da se ne izbrukam i ne umanjim divljenje kojim vidim da me gledaju.

Žena, skokcana, vlasnica tada velike firme, u štiklama sedi na podu i petlja nešto po njihovom računaru.

Sve je proradilo, imala sam i sreću što su memorije bile kompatibilne.

Lepo se mi pozdravimo i podjemo. Ispred zgrade ja oduševljena i sva ponosna što sam starijeg brata odvela da se upozna sa Pavićem i pitam ga kako je bilo, da li je pun utisaka?

A on, kao da mu malo neprijatno, kaže da je sve bilo super ali pita da li sam baš toliko morala da pričam o sebi, firmi, porodici, samo što ne kaže da sam se mnogo hvalila, a čovek veličina, bio nominovan za Nobelovu nagradu, ejjjj.

Na to ja njemu lepo objasnim da o Paviću svuda piše i ceo svet zna za njega a da oni o meni nemaju gde da pročitaju.

Tog dana je nastalo jedno divno prijateljatvo, sa Jasminom i Pavićem, mogu puna ponosa da kažem.