NAJVEĆA ŽELJA

Postojao je dug period u mom životu u kom su mi se sve želje ispunjavale ( i opet će ). 

Jedna po jedna i ne baš same od sebe već zamislim, izgovorim i sve što treba činim dok se ne ostvare.

Nisam od žena koje samo zahtevaju i traže nešto od svojih muževa već činim sve što je u mojoj moći da do cilja zajedno dodjemo.

Živela sam tako svake godine lepše, bolje, srećnije i uspešnije.

Moja najveća životna želja bila je da imam troje dece, a onda kupimo ven sa kliznim vratima i psa.

 To bi, sanjala sam, bila kruna mog života i vrh mojih ambicija ( mislim na dete ). 

Zamišljala sam kako Miki i ja sedamo u taj kombi, trpamo decu i psa i krećemo na more
( ne volim avion ).

Nije Miki baš mislio da nam treba više od dvoje dece ali ja nisam od onih koji pričaju a ne urade pa nastave da pričaju kako su nešto hteli kad to postane nemoguće. 

Za moju želju postojala je i prirodna granica a ne samo mentalna.

Kada sam zatrudnela te 1999. godine posle bombardovanja, kada su sa svih strana govorili i pisali da će se deca zbog osiromašenog uranijuma radjati svakakva, bolesna, da za Srbiju nema budućnosti, verovala sam da će život pobediti i da će nas Srba biti jos više. 

Naravno da sam to htela i svojim primerom da dokažem.

Miki je prvi put dobio ucenu sa moje strane, ili da rodim ili neko siroče posleratno da usvojim. 

Bio je protivnik usvajanja i gajenja tudje dece i složio se za prvu opciju.

Rodim ja treće dete, moju Mariju.

To je bilo vreme ekspanzije našeg posla kako pre njenog rodjenja tako i dugi niz godina posle.

Sklona preterivanju u svemu posao me jako obuzimao.

Uživala sam radeći po čitav dan a ne retko i noću, ne spavajući.

Ponašala sam se kao neko jako ali bespolno biće. U stvari ne baš bezpolno već su me često u raznim poslovnim okršajima žuljala muda jer što bi veći problem bio ona bi više rasla ( muda ).

Da bi se otrgla od te već opsesije poslom, trudnoća je trebalo i da me okrene deci koju sam imala i povrati malo ženstvenost.

Želela sam makar na neko vreme da prestanem da radim, uživam u majcinstvu, da deci pokažem kako je to stvarati život i kako smo njih stvorili i gajili.

Posao je donosio veliku dobit, nisam želela da me novac uhvati u svoje kandze već da sačuvam u sebi ono najlepše što mi je i u poslu otvaralo sva vrata.

Novac je po meni dolazio kao rezultat posvećenog rada sa puno ljubavi i uz puno svakodnevnog učenja. 

Pare nikad nisam prebrojavala osim kada je trebalo nekom nešto da platim.

Želela sam da na vrhuncu poslovnog uspeha tu karijeru zapostavim bar na neko vreme i dam prednost porodici i novom životu.

Firma je bila u našem stanu i pored puno zaposlenih čistila sam kupatilo ( wc šolju ) svakog dana kao da sam time želela da spašavam dušu ili sam mislila da niko bolje ne bi to umeo.

Ipak sam radila do porodjaja, mira nisam imala.

Deca su gledala kako mi raste stomak a ja mislim u sebi kada se porodim biću samo njihova. Uz put renovirala sam stan u kom je bila firma i u kom smo živeli a i bebu trebalo da donesemo.

Marija je trebalo da se rodi u aprilu. 

To mi se nije dopalo jer je moja majka bila ovan i težak život imala, smatrala sam da je tako bilo delom i zbog njene prirode. 

Nikako nisam želela da mi dete bude ovan, pogotovu što sam zamislila da bude devojčica, da se zove Marija, da bude razigrana, vesela, pametna a kad odraste, za muškarce fatalna.

Smeška se moja majka što će mi dete biti ovan i ne veruje u moju odlučnost da ću je ranije roditi i da ovan neće biti.

Naravno da sam se porodila u martu umesto u aprilu, to je ipak bio period mog života kada su mi se sve želje ostvarivale.

Kao što sam rekla, renovirala sam stan - firmu, dok je Miki bio na poslovnom putu, možda sam se zbog toga mesec dana ranije porodila. Kada se vratio, veče pred porodjaj, pozovem u goste poslovnog partnera, obavimo važan sastanak, bilo je dosta rasprave a i dosta sam se umorila spremajući tu večeru. 

Rano ujutru oko četiri sata probude me bolovi, pukao vodenjak i Miki i ja odemo u bolnicu.

Osmi mart je bio ali želela sam da je rodim devetog jer to je onaj čuveni datum demonstracija opozicije, vreme po meni da Sloba ode sa vlasti, tako mi se sve u glavi redjalo. 

Ne znam da li i druge žene u porodilištu razmišljaju o geopolitici, trenutnoj političkoj situaciji, ali meni je to bilo bitno zbog dece koju sam imala i deteta koje je trebalo da rodim. 

Porodila sam se devetog marta.

Sad je na red došao onaj kombi a posle ćemo Slobu da menjamo i dinar da stabilizujemo, razmišljam.
Gledam ja polovne, zovem mog pobratima Hrku koji živi u Belgiji, da mi nadje neki dobar tamo. 

Miki kao klima glavom ali samo gleda nove. Dzabe sam ja mog brata maltretirala, Miki se odlučio za nov Pežo 806 u Veranu.

Čuo naš prijatelj iz banke koja je od nas godinama ogromnu količinu robe kupovala pa čak i na "kredit" da hoćemo da kupimo taj ven i ponudi nam kredit sa fiksnom dinarskom ratom sto je u to doba bilo nezamislivo da dobiješ. 

Marka rasla svakodnevno.

Sve se Miki i tadašnji direktor te banke dogovorili a vide ja ćutim, nisam oduševljena. 

Pitaju oni mene šta mislim o tom kreditu i što nisam raspoložena. 

Kažem ja da mi je teško da objasnim. Ne mislim i ne mogu da verujem da Slobe uskoro na vlasti neće biti ali neki glas u meni baš to govori a da će se sa kursom nešto značajno desiti, pa nek kažu da sam luda.

Odobre oni nama kredit 40 000 maraka u dinarskoj protivrednosti, odemo u banku taksijem i izadjemo sa 4 - 5 velikih crnih kesa za djubre punih dinara, hahaha. 

Taksi, neki stari kec, raspadao se, svi prozori otvoreni, vrućina. 

Gleda nas taksista u retrovizoru, nije mu jasno kakvo djubre prevozimo a sve ga u krilu stiskamo i od njega se skoro ne vidimo.

Stigli kući ( u firmu ), Miki prepakuje paketiće dinara iz kesa za djubre u kofere. 

Spakovao već dva kofera, u sobu ulazi naš magacioner i traži od Mikija pare za autobusku stanicu da pošalje neku robu a Miki podiže glavu i kaže mu " nemam, majke mi...", hahaha dok pakuje 40 000 maraka u dinarima u kofere. I nije slagao, u dzepu nije imao a u koferima tačno do dinara za kombi.

Podjemo mi sa prijateljem Vojkanom u Verano i nose Miki i on četiri kofera. 

Ulazimo u Verano, odaberemo Pežo 806 i krećemo na blagajnu. 

Gledali nas svi čudno od kad smo ušli na vrata Verano motorsa.

Blagajnik u šoku i kaže da su kupovali ljudi kola u kešu - markama, preko računa ali da niko nije došao sa koferima dinara, toliko dinara u kešu nikada nisu videli.

Krenuli mi kredit da otplaćujemo ali Sloba "pade " kao što mi se " javilo " a dinar devalvirao 80 % auuu, rata skoro duplo veća. Ko mi je kriv kad nisam verovala samoj sebi.

Ipak, lepo se zaradjivalo i nije ispao veliki problem a i malo sam se izvadila jer kad je došlo ono vreme igranke sa kursom ( 2000. ) skupljala sam dinare na računu i kupila puno više maraka za njih.

Gajila sam bebu Mariju, dojila je a kad ona zaspi ja u kancelariju.

Ljuljali je cupkali i nosali kupci u firmi i ja se sa njena tri meseca vratila poslu u potpunosti.

To leto Miki i ja kombijem sa kliznim vratima, otputovali smo sa nase troje dece na more.

Taj naš kombi imao je sedam sedišta. 

Na prednjim Miki i ja. 

Moje se okretalo prema tri sedišta u drugom redu gde je sedelo naše troje dece.

Beba Marija nije zaplakala do Grčke a ni nazad, ni jednom. 

Uživali smo i samo je onaj pas sa početka priče nedostajao. O psu ispričaću vam neki drugi put.