JEDI GOVNA PARTIZANKO MARO

Sad već davna 1995. godina, ležim u šok sobi Narodnog Fronta, operisana. 

Pored mene bolesnica sa kojom sam se u toj nevolji združila.

U sobu ulazi Milo Djukanović sa suprugom, došli da je obidju, saznajem da mu je moja bolnička drugarica - ujna.

Oporavile se nas dve, dogovorile da se po izlasku iz bolnice družimo, živimo blizu, obe na Voždovcu. 

Prilikom razgovora u sobi sa ostalim bolesnicama ( izašle iz šok sobe ) jedna od njih započne temu rata u Hrvatskoj.

Ispričam im ja svoju priču tj. priču kako sam sačuvala brata od tog rata.

Priča ide ovako... u sred noći kod Mikija i mene dolazi brat sa devojkom i mojim ocem.

Kažu nam da je dobio poziv da se javi rano ujutru u kasarnu i da je došao po doktorske slušalice koje su ostale nekom prilikom kod nas.

Moj otac, brat, njegova devojka tihi, prestravljeni ali u nameri da brat ide.

U trenutku moj instikt da štitim i brzo mislim uključio se i viknem na sve njih da ne dolazi u obzir da ide.
Završio medicinu, dobar, ko nas oboje poznaje zna da je bolje mene slati, gde će bre on u Hrvatsku na ratište. 

Pitam ih ja gde su pošli?

Da li ga je blagosiljao Patrijarh pa da krene u rat?

Noću, tajna mobilizacija...neće moći. 

Nismo mi ništa dužni Slobi Miloševiću, neka ide njegov Marko.

Brat, njegova devojka i moj tata gledaju u mene i kao da im laknulo što sam sve to rekla i naredila da ne ide da se javi u kasarnu.

U tom trenutku zvoni telefon, javljam se a moja majka sa druge strane govori kako je odluka mog brata samo njegova odluka i da ja na njega ne smem da utičem da je promeni.

Ej, moja majka koja je vrištala na autobuskoj stanici kada joj sin nestao iz vidokruga dok je kupovala karte za autobus do sela.

Vrištala da su joj oteli sina i odveli u Tursku da pravi baklave i to "mrtva" ozbiljna...a on se samo par metara dalje zagledao u izlog neke trafike.
i preko razglasa su ga pozivali. Iskreno, bilo me sramota te njene nenormalne panike.

Ta moja majka je bila zadojena komunizmom i govorila ako bude rata ići će sa sinom i završila kurs za bolničarke.

Iako nije podržavala ni glasala za Slobu Miloševića, bila je spremna da isprati sina u rat i to ne uz javnu mobilizaciju i kao sto sam pomenula blagosiljanje vojske, vec tajnu a znamo da se dan danas skoro niko od izginulih Srba ne pominje iz tog vremena.

Zna i da bi ga ubili kao zeca za par dana.

Posle njenih reči da je njegova odluka samo njegova i da ga ne odgovaram viknula sam " JEDI  GOVNA PARTIZANKO  MARO" i spustila slušalicu.

Moj brat nije otišao i ponosna sam na to.

Kada sam završila tu priču, ujna Mila DJukanovića skoči i vikne na mene da treba da me bude sramota.

Trebalo bi da se stidim sto sam majci patrioti to rekla. 

Kaze, njen sin je bio u Vukovaru.

Ispostavilo se jako kratko - Milo ga izvukao.

Kažem ja njoj da ce vreme pokazati koja je od nas dve u pravu.

Naravno u to vreme Milo Djukanovic jos uvek je bio uz Slobu.

Pokvarismo ona i ja prijateljstvo i nista od dogovora da se vidjamo i pijemo kafu.

E sad dolazi 1999. bombardovanje i ja molim Boga da sretnem Milovu ujnu ( ne znam joj ime ) i da je pitam gde su sada njeni muškarci.

Sretnem je u Maxi-ju i pridjem. Pitam je gde joj je sin? 

Ona kaze u Crnoj Gori, biznismen.

A gde ti je Milo... nije vise podrzavao Slobu. 

Ne što se odrekao Slobe već se videlo da će se odreći i Srbije, Kosova...

Pitam je zasto njen sin ne brani Srbiju? 

Moj muž i brat su na položajima, gde nestade njen ushićeni patriotizam? 

Ćutala je.

Izgleda da je njeno srpstvo nestalo a patriotizam joj se preselio u Crnu Goru, postali ljudi biznismeni.

Vreme je pokazalo...