DUŠA HOĆE MOZAK NEĆE ( nije hteo )

Zapisivala bih, godinama imam želju, potrebu.

Osećam da treba ali ne ide. 

Preplavljena ljubavlju prema Mikiju, deci, prijateljima, sve bih to da zapišem ali i dalje ne ide.

Znate onaj osećaj kad mislite da je sve ispričano, opevano lepšim rečima nego što su one koje vama dolaze na pamet i u misli.

A opet znate ako ne zapišete priče koje čine vaš život postoji opasnost da ih zaboravite.

Zabrinula sam se, zašto sam blokirana?

Ni da zapevam lepo a znala sam kada sam bila mladja, a ni da napišem reč jednu a htela bih, imala sam osećaj da sam postala prazna.

Duško Radović bi rekao da neki snovi od kojih ste spremni da odustanete, nisu spremni da odustanu od vas. Baš tako je ispalo.

Posvadjala sam se sa ćerkama. Sve tri isto mislimo ali moja reakcija kao i akcija drugačija od njihove. 

Pakao, pošto je bilo dve na jednu, dve male Zdenke na mene jednu, izujedale me, tako sam se bar osećala. 

Povredjena, suze same teku ( inače nisam plačipička ), misli kao laseri na sve strane lete i počnem da pišem. Jedna priča, naslove za još nekoliko, druga priča, pesma jedna, druga, treća i to sve uporedo zapisujem.

Au, sad će tek deca da kažu da sam skroz poludela, pomislim.

Sad će i sin koji je bio neutralan sa po malo zaštitničkim ponašanjem prema meni, sa merom, da sestre ne uvredi i on će pomisliti da sam flipnula.

Baš me briga, pišem, već neko vreme, svakodnevno sa prekidima, ali tokom čitavog dana.

Ovo što mi se dešava, podseća me na onog lika što je iz čista mira počeo da trči i nije prestajao.
Poceli i drugi da trce sa njim, da mu se prikljucuju. Verujem da ce tako i neki od mojih prijatelja poceti da pisu.  

Jako je lep osećaj, kada nešto godinama čekaš i taman počneš da se miriš sa tim da neće doći, stigne. I nisam bila nespremna.

Telefon u rukama i samo kuckam po ceo dan.

Srećna sam. 

Mir je ušao u mene.

Verovatno je taj mir nedostajao pa ono što volim da ispričam nikad nisam mogla i da zapišem.

Možda je i okupiranost poslom, finasijama, vizijama vezanih za IT biznis, Web, uopšteno rečeno okupiranost strukom kojom sam se bavila, sprečavala moj mozak da zapisuje ono što sam živela i doživljavala.

Verujem da mi je za otvaranje ovog ventila za zapisivanje pomogao i tekst koji sam medju prvim napisala o upoznavanju sa Jasminom i Miloradom Pavićem.

Poznanstvo sa njima bilo je čarolija. 

Uživali smo pri svakom susretu. Jednom prilikom doneli su mi na poklon sa putovanja iz Tunisa srebrnu ogrlicu sa velikim priveskom torbicom, jer ih je jako podsetila na torbu za lap top a sve vezano za IT vezivali su za nas ( nas - Miki i ja) i kupili su je za mene.

Pre desetak godina, obaveza prema deci još uvek dosta, najmladje dete pošlo u školu.

Želja za pisanjem i tad prisutna, živa.

Pomislim, kako li žene pisci uskladjuju pisanje i životne ( ženske ) obaveze. Uključujem TV i to Prvi program RTS-a koji u to vreme uopste nisam gledala.

U studiju voditelj ( meni nepoznat ) i 4 - 5 književnica.

Opa, znak, pomislim ja, jer verujem da na svako pitanje koje pošalješ u nebesa treba da očekujes brz odgovor.

Na samom početku emisije voditelj ih pita baš to, kako se organiziju da pišu uz običan život i obaveze.

Verovala sam da to nije slučajnost već kao sto sam rekla - znak.

U tom trenutku, adrenalin radi, idem korak dalje.

Zovem mog prijatelja Nemanju da mi bude svedok da ću uputiti mislima pitanje Miloradu Paviću, kako se on ponaša kada piše, kako mu dolazi inspiracija, da li se udaljava od svih i da mu kažem da sam razmišljala o pisanju, imala pitanja o ženama piscima i da želim i njega da uključim u sad već "moju emisiju" koja je u toku.

Pozovem Nemanju, dobri smo znanci, verovao je u moje instikte, vizije i lako će uskočiti u svoju ulogu svedoka.

Sad neki od vas neće verovati, Nemanju sam pozvala preko fiksnog telefona koji inače uopšte nisam koristila, da bi mobilni bio slobodan jer Pavić i Jasmina znaju samo broj mog mobilnog.

Stigla sam Nemanji da ispričam u čemu će učestvovati, zvoni mobilni a moj svedok, uverava se da je poziv od pozvanog mislima, Milorada Pavića.

Nikada me Jasmina i Milorad nisu zvali uveče.

Njihovi pozivi su uvek bili danju kao i poruke osim Jasmininih mejlova koji su mogli stići u večernjim satima.

Nemanja sa druge strane telefonske veze i pored velike vere u moja čuda ipak u šoku uostalom kao i ja.
Pitam Pavića, otkud on da me zove tako ( za njih ) kasno, a on na to meni odgovara da su pomislili na mene i da su pozvali da mi to kažu, da vide kako sam a da su im inače lap topovi i kompjuteri  ispravni, da ne brinem.

Auuu, naravno da ja njemu ispričam celu priču i objasnim da su Jasmina i on učesnici moje emisije, one " svemirsko - etarske ".

I naravno da to Paviću nije bilo čudno jer kaze mi, zna da je nasa kominikacija na višem nivou. Veće sam čudo ja doživela.

Jasmina i Milorad su živeli u bajci. 

Njihov brak i zajednički život bio je na visinama i frekvencijama koje mnogi ne mogu ni da odsanjaju.

Milorad je pisao o istinitim, čudesnim, stvarno - nestvarnim mestima i događajima, priče pune tajni koje ne može svako da zamisli, razume, a još teže da otkrije.

Kroz njegova dela a posebno Hazarski rečnik, videla sam svet od njegovog nastanka i prolazila kroz vremenske kapije u budućnost.

Upoznala sve što je živelo na ovoj planeti a i one koje još nisam srela.

Mene je Miloradov ( dao mi slobodu da ga tako zovem ) Hazarski rečnik naveo da zaključim da je planeta Zemlja jedno biće, bezvremensko, a mi ljudi prošli, sadašnji i budući najmanji delići ( skoro nebitni ) tog živog organizma.

E zbog ove priče o "svemirsko - etarskoj" emisiji, verujem da su mi Milorad Pavić sa onog sveta a njegova draga Jasmina sa ovog otvorili ventil ( kao i ćerke ), da zato sad mogu da zapišem ono što sam puno godina htela a nisam mogla.